beast1

Zveri južnih divljina nam govore, u stilu starih majstora, kakvi su bili Hjuston i Ford, da je posao straha da bude veličine zveri – prastar, solidan i golem. A, naš posao je samo, prosto i oduvek jedno – da se ne bojimo.

Kristina Đuković

Debitantsko ostvarenje američkog reditelja Bena Cajtlina izneverava na više nivoa. To jeste nezavisni američki film, ali ne poseduje jeftine dramsko-stilske aditive da isti lakše svari i  američka indi publika. U pitanju je auditorijum koji je istreniran da ne voli Diznija i klasični repertoarski holivudski film, baš onako kako je svaka Diznijeva princeza istrenirana da zapeva kada joj egzistencija visi o koncu. A, opet, Cajtlin pravi film koji, svojim zdravim korenjem, makar jednim krakom, seže u one stare Diznijeve sadnice koje će još decenijama da klijaju.

Zasnovan na monodrami Lusi Alibar o borbi za život male i siromašne, zapravo lumpenproletarijatske zajednice kakvu bi osmislio Ljubomir Simović, samo na samom jugu američkog kontinenta, Zveri južnih divljina su prava mala destilerija u koju je ubačeno gomila prljave odeće, skarabudženih kućeraka, nedovršenih snova i borbe za opstanak junaka, a iz koje, naposletku, proizlazi krajnje diznijevska slika – čista i blistava u svojoj poenti o borbi sa strahom od smrti i propadanja generalno.

Spoj čupave prljavštine, nereda i entropije i estetizacija iste, uprkos svom naginjanju ka balardovskoj fantastici, po mnogo čemu podseća na holivudsku ušuškanost i toplinu koju, samo snagom angažovanih karaktera u priči, pokreću serija “Treme” ili Teri Gilijam u svom “Brazilu” ili filmu “Opustošena zemlja”. Kako je monodramski tekst (očigledno baziran na uglu gledanja glavne junakinje, šestogodišnje Hašpapi koja na izolovanom ostrvu živi sa bolesnim ocem) u filmu iščitan kroz specifičan, detinji, fantazmagorični ugao gledanja, koji je sklon da brka babe i žabe, u prilici smo da osmatramo propadanje cele jedne planete – kako to dete vidi, ako se otapa jedna ledenica ispred trošne kuće, pomera se ceo svet. Ali, zar čitavom našem, toliko informisanom svetu, ne nedostaje baš jedan takav ugao gledanja, ne bismo li dovoljno tragično shvatili propadanje svog komšiluka, kao propadanje čitave planete?

caj

Iako je ovaj film lako pobrkati sa gomilom  američkog indi smeća, tobož hrabrog, tobož liberalnog, Zveri južnih divljina se izdvajaju po veoma specifičnoj kombinaciji žanrova koja odavno nije viđena na ovako klizavom terenu. Naime, Cajtlin od siromaštva pravi poeziju – kako su to, obožavajući prljavštinu gradova kao dokaz života uhvaćenog na delu (a život nikad nije ispoliran kao na holivudskim slikama ili, doskora tako prikazanim slikama iz indi filmova), predgrađa i sela, to činili autori Crnog talasa, Neorealizma i Magičnog realizma. Od porodične priče pravi bajku pred kojom bi zaplakao i Dizni koji bi je, doduše, nešto drugačije aranžirao i ubacio po neki song. Od socijalnog angažmana, na pravim šavovima, pravi SF pred čijim vratima čizme ne bi skinuo ni pobesneli Maks, jer bi se osećao kao kod kuće.

Očigledno inspirisan nepogodama koje su zahvatile Nju Orleans, autor filma koji je i sam godinama živeo u ovom gradu i o uraganu Katrina pravio kratki film, u dramskom komadu svoje saradnice o preživljavanju zajednice ljudi na ostrvcu zvanom Kada, prljavom vodom odvojenog od urbanog kopnenog dela, koristi matricu o postapokaliptičnom svetu kako bi pokrenuo priču o korenima koja, sasvim prirodno, proizlazi nakon velikih uništenja – odakle potiče svet koji je tako propadljiv. I, ako je strah jedino što je opipljivo na tom preostalom delu kopna, onda hajde da se sa strahom uhvatimo u koštac! Jer, ako je strah jedina preostala emocija, valja je ispitati.

Tragajući za korenima straha, Cajtlin ispituje ovu teritoriju kroz oči šestogodišnjeg deteta koje, sasvim prirodno, ne mari za sirotinju i ekonomiju. Koristeći se slikama koje Hašpapi dobija od lokalne učiteljice (opskrbljene nastavnim materijalom u vidu tetovaža na svojoj nozi) Cajtlin pronalazi izuzetno jaku i maštovitu kopču između praistorijskih, imaginativnih slika i slika savremene propadljivosti.

Dok sa jedne strane svesno koristi slike globalnog sunovrata i utrnuća, straha i uzmicanja pred haosom prirode koju je čovek izazvao svojim delovanjem, Cajtlin se služi mikroetnologijom nadimaka i imena koje nose njegovi junaci – kako jedna mala Hašpapi (neprevodiv američki nadimak za dete, od milja) samo borbom u velikom svetu koji se raspada oko nje, pronalazi put u borbi sa strahom svog oca Vinkija (Namig) koji očigledno umire. Zveri južnih divljina nam govore, u stilu starih majstora, kakvi su bili Hjuston i Ford, da je posao straha da bude veličine zveri – prastar, solidan i golem i da se vazda obnavlja, od starih krpa, osrtva, lutaka, nepriznavanja svetova koji spram nas grade brane, medicinske benkice i pravila. A, naš posao je samo, prosto i oduvek jedno – da se ne bojimo.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •