Život jednog rob(ot)a
Post je originalno objavljen 13. februara 2010. godine na blogu miljalukić.blogspot.com
Od kada sam postavila blog, pišem uglavnom subotom i do sada sam propustila samo jednu. Nije mi bila namera da budem toliko revnosna, već se jednostavno tako desilo i kako sam opet sela za komp danas, u subotu, to me tera da razmislim da li je moj život toliko predvidljiv i, na kraju krajeva, dosadan. Do čega sam došla? Stvarno je predvidljiv, tačan kao sat, i – dosadan.
Iako mislim kako se po mnogo čemu izdvajam od većine svojih ispisnica, ispalo je da je moj život jedna dosadna saga u kojoj nema mesta iznenađenjima i sve se može lako prognozirati. Ne samo šta će se desiti već i kakve će to rezultate proizvesti.
Na početku nije tako izgledalo – detinjstvo mi nije ličilo na detinjstva dece s kojima sam odrasla. Moja porodica po mnogo čemu se izdvajala. U to vreme svi su stanovali u manje-više istim stanovima, bili su pravljeni kao po kalupu, kupovao se nameštaj do te mere sličan da si u zgradi lako mogao da uđeš u tuđ stan i, ako si malo rasejan – da pomisliš kako si u svom. Najsmešnije su bile takozvane kombinovane sobe, predviđene za dnevni boravak u kome može i da se spava i da se gleda TV i da se jede… Obavezne su bile i velike lutke koje znaju da kažu „mama”, gondole na televizoru, ispod gondola miljei, pa i oni svuda isti, čaše od kristala u vitrini, kobaltplave šolje za kafu pored njih koje su samo skupljale prašinu… Ma, kombinovano.
Svi su se i oblačili isto, garderoba s tršćanskog Ponte Rosa. Skoro sve majke mojih drugarica najmanje jednom mesečno odlazile su u Italiju, organizovano, donosile obavezne farmerke, a ostalo svaka po svom. Bilo je i specijalizacija. pa je tako majka Dragane M. bila ekspert za galanteriju – džemperiće, setove, šalove, čarape… Majka Mire R. donosila je jakne, sakoe, kapute, jedno vreme bile su moderne pelerine. Majka i tetka Vesne R. donosile su veš, kupaće kostime, tašne… Farmerke su mogle kod svih njih da se kupe, original! Bilo je i „divljaka” iz Novog Pazara od kojih su dlanovi ostajali plavi i posle pranja, ali gimazijalke nisu kupovale takvu robu, ili bar nisu priznavale da to rade.
I, naravno, svi roditelji radili su u Zastavi. Nisu svi bili radnici, tehničari i inženjeri, bilo je tu i roditelja lekara, pravnika, ekonomista, računovođa… ali svi, baš svi su radili u Zastavi. U celom odeljenju u nižim razredima samo nas troje imalo je roditelje koji ne rade u toj fabrici – Grujini su bili profesori kao i moji, i Jagličićevi, kombinacija sudija-lekar koji ne radi u Zastavinoj ambulanti. I jedino nas troje nije stanovalo u zgradama nego u kućama, i samo su naši bili stari Kragujevčani. U stvari, Grujin tata je bio sa sela, ali je to selo u međuvremenu postalo deo grada, poput Mirijeva ili Žarkova u Beogradu. I tako, skoro svaki vikend svi odu na selo, nas troje ostanemo u gradu. I jedino mi nismo imali kombinovane sobe, već stari nameštaj kombinovan s tek po nečim novim.
U to vreme sam patila što se kao porodica razlikujemo, što je kod nas sve drugačije. A sad mi je drago što je bilo tako. Mnogo mi je drago.
Pa školovanje, koliko različito od onih s kojima sam išla u školu. Iako sam bila super đak, uspela sam da zaradim jedinicu iz vladanja u trećem gimnazije. Da nisam imala tako dobre ocene, verovatno bi me izbacili. Zavijanje ruke profesoru nije mala stvar. Čuveni Pera Pacov govorio je kako je hteo da me pomiluje po glavi (baš mu verujem, pre toga smo se svađali i bila sam u prednosti, situacija je pretila da ga učini potpuno smešnim), a ja, posle njegovog neuspelog pokušaja da me „pogladi” po glavi, uvijem mu ruku. Moja odbrana sastojala se u tome da sam imala mahinalnu reakciju kad te neko napada. Igor Todorović, tridesetak godina kasnije, rekao mi je da je mahinalna reakcija da se sklonim, a ne da mu uvijem ruku. Ipak, svako na svoj način reaguje na opasnost, ja se očigledno ne sklanjam. Niti bežim. Profesoru se nisam izvinila, iako mi je razredni predlagao, ali sam Peru Pacova na početku četvrte godine pitala zašto mi je dao peticu iz filosofije kad nisam odgovarala. Mislim da me se nije plašio kako su govorili neki moji drugovi, već je samo hteo da pokaže gest dobre volje. Proslavu desetogodišnjice mature profesor Pera i ja otvorili smo valcerom. On me je birao.
Ni reputacija u školi nije mi bila sjajna, od najranijih dana. Kako smo sestra i ja stanovale u „muškoj ulici”, drugarice sam otkrila tek s polaskom u školu. Nikako me nisu prihvatale, udvarala sam im se besomučno. Tek kad sam prekinula da im radim domaće zadatke, da ih dovodim kući na ručak i ponašam se kao budala koja pristaje na sve samo da bi bila u njihovom društvu, stekla sam prve drugarice s kojima sam mogla normalno da razgovaram. Mada, moram da priznam da se ženama i dan-danas udvaram. Pored njih se osećam nesigurno i mnogo su mi komplikovane. S muškarcima je kudikamo lakše.
Takva jedna muškarača udala se maltene čim je dobila ličnu kartu i mesec dana posle 20. rođendana postala majka, na drugoj godini fakulteta. Na prvoj godini sam imala lepe ocene, ali ništa naročito, tek posle porođaja počele su da padaju sve same devetke i desetke. Bila sam očajna kad dobijem osmicu, a jednu sedmicu sam poništila, da bih na ponovnom ispitu opet dobila – sedmicu. Nažalost, imala sam posla sa sujetnim profesorom koji je poništavanje ispita shvatio kao uvredu.
Kad je bilo teže, ja sam postizala bolje rezultate nego kad je bilo lakše. Tajna se krije u poslovičnom srpskom inatu čiji sam volonter-promoter. Ko zna, da nisam imala teškoća da učim uz bebu, možda bih neku godinu i pala, možda ne bih ni završila.
Kad bi sve bilo po redu, onda bi trebalo prvo da završim školu, pa da se provodim, zaposlim, udam, ostanem trudna… Red se malo poremetio, pa sam prvo ostala trudna, onda se udala, zatim završila školu i tek mnogo kasnije radila. Provod je počeo posle tridesete.
Razvela sam se, iako je taj brak, po rečima moje majke „bio najbolji od svih tvojih drugarica, a samo ti si se razvela”. Svako bira kako će živeti, ja ne mogu da živim u laži. I ne podnosim folirante. Lakše mi je bilo da ponovo budem gladna nego da izigravam statistu u sopstvenom životu. Opet sam bila na početku, ali ovaj put s dvoje dece. Bez stana, bez plate (tad je počinjala kriza i Jugoturs je od pete agencije na svetu postao leš koji se raspada), bez ikoga na koga mogu da se oslonim. Usledile su godine u kojima se na Zapadu stiču kuće, kupuju kola, letuje, zimuje, a mi smo se borili da opstanemo. Tužna je to priča, toliko tužna da deluje nestvarno. Pomenuću samo jedan detalj – počeo je da pada sneg, a moj najstariji sin dočekao ga je u – platnenim patikama. Iako sam radila na tri mesta (novine prepodne, ruski lekari popodne, uveče galerija slika), nisam imala ni toliko da dete obujem primereno godišnjem dobu. Kad god mi je teško i mislim kako će nas progutati mrak, setim se toga, i svojih glupih reči kad me neko pita zašto tako ide – „Ne mogu da nađem broj za njega”, i nekako mi bude lakše od saznanja da se to (valjda) više nikad neće ponoviti. Ne sećam se da sam tih godina imala jedne cele gaće, i ne sećam se da sam ikada duže od dva minuta razgovarala sa srednjim sinom. Unezvereni trenuci pred polazak na posao bili su rezervisani za te stvari, a kad se vratim kući uveče mrtva umorna, on već spava.
Onda rešim da preduzmem nešto radikalno – idem na Novi Zeland! Zašto baš Novi Zeland? Zato što je dovoljno daleko da ne mogu da se vratim u slučaju krize. Kad se već ide, da se ide nekud daleko, dalekooo… Međutim, kao i svaka guska, zaljubim se, i ostranem. Udam se ponovo, rodim još jednog sina, kompletiram mušku ekipu. Mislila sam, biću najstarija porodilja u bolnici, ali bila sam jedna od mlađih, a treće dete. Tad sam tek postala svesna potencijalne nacionalne tragedije u vezi s natalitetom. U mojoj sobi bilo nas je četiri: jedna 39, druga 40, treća 41 godinu, i sve rađaju – prvo dete. Ja sam naravno najmlađa sa 36, ali rađam – treće dete.
U međuvremenu sam promenila ni sama više ne znam koliko poslova. Nisu to bile samo različite firme, već različite profesije. Izuzev u Jugotursu i u školi, mislim da nigde nisam bila iskorišćena kako je trebalo i koliko je moglo. Za to je kriv sistem, a ja nemam nameru da se naturam kako svašta znam i kako mnogo mogu. Trpela sam svakojake gluposti i u praksi potvrdila da šef može da mi bude bilo ko, i najnepismenija i najtuplja budala, samo mora da bude dovoljno ambiciozna da nijednog trenutka ne zaboravi da je šef, a ja ću raditi, u interesu posla, i za njega, ili nju. Šefovi su bili bolji od šefica, jednostavniji, siroviji, bukvalniji i mnogo, mnogo iskreniji. Rekoh da mi je s muškarcima sve lakše. Istini za volju, među svim tim raznolikim likovima, ipak se izdvaja jedan – Ratko iz Jugotursa koji nije znao ruski kako treba i nekad je delovao kao slabić, ali – uz njega je posao cvetao. On je znao da radi i znao je da sarađuje. I imao je onu tako potrebnu crtu za poslovnog čoveka – znao je da napravi pare, a ako ih i ne napravi, da ih bar privuče blizu.
Od tada do sada iznadešavalo se mnogo toga, ali ovo je kostur priče.
I u tom tako neobičnom životu (zar nije drugačiji od regularnog, u kome sve ide po redu), dolazim do toga da ipak sve što radim, radim u određeno vreme i… Ipak živim kao robot. Ili kao rob? Gde je tu sloboda izbora?
Ostavite odgovor