Za lepotu se treba žrtvovati – po koju cenu

---

Kozmetička sredstva ni dan-danas nisu bezopasna, ali nekad su bila i – smrtonosna. Mogli ste da oslepite, dobijete čireve, rane, da vam poispadaju zubi, postanete glupi… Sve za lepotu!

---

Mogli ste da oslepite zarad lepših očiju. Čađ su drevni Egipćani mešali sa smolama i mineralom po imenu galenit ne bi li dobili ajlajner za iscrtavanje očiju. Čađ sama po sebi nije čista, smole imaju vek trajanja, mada, pitanje je i od čega su spravljane i kad su sveže, a galenit je olovni sulfid. Kakav atak na oči!

A mogli ste i da se razbolite i umrete od posledica infekcije. Od 14. do 18. veka perike su bile obavezni modni detalj. Bile su sve veće i „bogatije”, pa je, na primer, u vreme Marije Antoanete, u njih mogao da se smesti i neki glodar, privučen mirisom raznih vrsta masnoća koje su bile sastavni deo lepka koji je držao na mestu celu konstrukciju raskošne perike na glavi. Ne samo da su miš ili pacov mogli da se smeste, oni su zaista bili smešteni u mnogim perikama.

Kako bi oči dobile sjaj, u prošlosti su se često koristile raznorazne kapi od bilja koje su spravljali alhemičari. Posle otkrića Amerike, kad su u Evropu doneti krompir, kukuruz i duvan, naročito su bile popularne tinkture na bazi ovih „egzotičnih” biljaka, pogotovo duvana i „đavoljeg” krompira. Preterana upotreba ovakvih sredstava dovodila je do infekcija očiju, slabljenja vida, čak i slepila. Ni halucinacije nisu bile retke. U krajnjoj liniji, dejstvo je isto kao kod psihotičkih sredstava.

Belo lice bilo je sinonim lepote i gospoštine. Sve do popularizacije sunčanja, do 20. veka, bled ten je označavao višu klasu. U licu su bili preplanuli oni koji rade u polju. Kako bi izbelile lice, žene su se dovijale pravljenjem belila u kućnoj radinosti. Bila su na bazi olova i cinka, uz dodatak arsenika, a pomagalo je, kako su verovale, i da uz „belilo” piju čisto sirće. Rezultat? Koža sa čirevima. Doduše, na mestima koje nisu zahvatili čirevi, koža je bila bela kao sneg.

S pigmentacijom su se borile i pravljenjem kreme na bazi cijankalija s kalijumom, kao i maskama od olova pomešanim sa sirćetom. Ovi tretmani su činili da se kapilari i fleke na licu ne vide, ali je koža generalno stradala i pravile su se rane.

U 18. veku je skoro u svakom puderu bilo i olova. Dama je bila belog lica, svakako. Ne bi umrla odmah, ali bi ova otrovna kozmetička sredstva vremenom postala uzrok bolnih migrena, oštrih bolova u stomaku, pojave sedih pre vremena, razdražljivosti… Verovali ili ne, takvo stanje se pogoršavalo brzinom geometrijske progresije i dovodilo je do smrti.

Prva zvanična žrtva ovakvog pudera bila je Irkinja Meri Gening 1760. godine. Jedna od žrtava bio je i reklamer „efikasnog” pudera – muškarac – 1878. godine. On se nije puderisao, ali je s puderom bio u neprestanom kontaktu udišući ga.

Za depilaciju se nekad koristio kreč, i živ i gašen, u kombinaciju s arsenikom, da se „ubiju” dlake. Ubitačno kozmetičko sredstvo.

Korseti su posebna priča. I dan-danas se negde smatra da je idealan obim struka 60 sentimetara! Ako vam to zvuči suludo, onda će vas zaprepastiti da je krajem 19. veka ideal bio – 33 centimetra! Standard je postavila Polin Poler, francuska glumica koja je tačno toliko bila tanušna u struku.

Neke lepotice su hirurškim putem vadile donja rebra ne bi li se stesale na tu majušnost. Većina je pokušavala da dostigne „savršenost” upotrebom korseta, od kog su stradali unutrašnji organi (smanjen kapacitet pluća, bolovi u kičmi, pa i nemogućnost da se trudnoća iznese do kraja).

U ratu s pegama početkom 20. veka glavno oružje bila je živa. Preparati za odstranjivanje pega sadržavali su 10-15% žive, koristila su ih i deca. Četrdesetih godina je Svetska zdravstvena organizacija preporučila da maksimum žive u kozmetici bude ograničen na 5%, da bi sedamdesetih godina njene upotreba bila sasvim zabranjena.

Od žive stradaju svi organi, najviše ćelije centralnog nervnog sistema, odnosno mozak. Na primer, ženama koje su dugo koristile kreme sa živom ispadali su zubi, tako je počela sumnja u njenu „lekovitost”. I to nije bila jedina tegoba: slabe sluh i vid, komunikacija se pogoršava, evidentne su promene ponašanja, česte su depresija, ekscitacija, nervoza, smanjena koncentracija… Neurološki problemi su neizbežni, i inteligencija znatno opada.

Kad je otkriven radijum, od čijeg je taloženja u organizmu inače umrla Marija Kiri, pripisivana su mu magična svojstva za „osveženje kože, otklanjanje tragova umora i ’peglanje’ bora”, i počeli su da ga dodaju u kreme za lice, pudere, paste za zube… Reklamu s tekstom o „dobrobiti” radijuma u kozmetici objavio je francuski Vogue.

Svi koji su imali neposredan dodir s radijumom, poput žena koje su ga dvadesetih i tridesetih godina na poslu nanosile na brojčanike satova ne bi li svetleli u mraku, umirali su s istim simptomima: radijum je razjedao kosti, pucala im je kičma i lomile su im se noge. Na primer, kad je jedna od „radijumskih devojaka” otišla kod zubara da izvadi zub, iščupao joj je celu vilicu.