Whiplash – Damien Chazelle

Ko bi rekao da film o džezu može da bude ovako uzbudljiv kada je već Kevin Kostner ustanovio da to ništa ne valja jer “nikad ne znaš kad će da se završi”

Kristina Đuković

Eto zašto ne treba praviti godišnje liste. Desi se da neki od filmova koji bi, po svim parametrima, mogli da se nađu na tom spisku, postanu dostupni tek koji dan nakon kalendarskog roka. To je samo jedan od razloga. Drugi, daleko važniji, je što je nemoguće pogledati sve filmove, pa se najčešće bira sa postojećih domaćih i inostranih lista. A njih prave sve sami autoriteti.

Nešto od ove anksioznosti na temu – jesam li dovoljno dobar u poslu kojim se bavim i je li to uopšte posao i šta će reći stručnjaci – sadrži i film Whiplash koji bi se svakako našao na mojoj listi za 2014. da ga nisam pogledala kasno. Flečer, dirigent na prestižnoj muzičkoj akademiji u filmu, rekao bi – ipak nisi dovoljno dobar. I to bi bilo to. Zapravo, ovaj dirigent i profesor, lovac na muzičke talente, tako istrgnut iz konteksta, pre bi se prepoznao u likovima trenera, ili onih crnaca sa crevom u nebrojenim vojnim akademijama koji maltretiraju, vređaju, ponižavaju i psihofizički devastiraju svoje pulene pod izgovorom da ih dovode u red. S tim u vezi, najbolja stvar u filmu je što vremenom zaboravite da je u pitanju muzička akademija, da su u pitanju bubnjevi, džez, savremeno doba – ona prati pravila sportske drame ili čuvenog, meni dragog podžanra, mučenje polaznika vojne akademije, baletana, raznoraznih igrača… na putu do slave. Jednostavno, gledate kako se neko znoji, plače i krvari. Ali, lepo režirano.

Znoj, suze i krv puštene za bubnjevima zaista su mogle biti prolivene i u bokserskom ringu u koji ulazi Roki koji je jednako radio na svom samopouzdanju, lepio zavoje i flastere na ruke kao i ambiciozni Endrju. Spljošteni nos i ne baš produhovljene crte lica mladog Majlsa Telera koji mi je isprva privukao pažnju (kao novi Shia LaBeouf) u fenomenalnoj romansi Spectacular Now, prizivaju u sećanje najlegendarnijeg boksera na filmu. U oba slučaja, zaista, detaljno praćenje priprema i treninga samo je montažna sekvenca za glavnu dramu – suočavanje sa samim sobom i svojim slabostima.

Međutim, reditelj i scenarista Damien Chazelle, samo ulazi u ovu udobnu žanrovsku pećinu da bi ostvario sve moguće strahove gledalaca koji su se već ušuškali u verovanje da je autoritet strog, ali i pravedan. I to ne iz života koji često demantuje ovu poslovicu, nego iz filmova. Kada gledalac spozna da biti strog ne znači i biti pravedan i da autoriteti nisu neprikosnoveni, nastaje sasvim nova, nepredvidiva drama koja, na svu sreću, ne ode u pravcu potpune destrukcije svog polazišta i glavne inspiracije. Ipak je u pitanju film sa porukom da se snovi ostvaruju samo onda kada u njih verujete, makar došli do granice ne baš normalnog, opšteprihvaćenog ponašanja što Whiplash, za razliku od većine svojih uzora, ne krije.

Naposletku, ko bi rekao da film o džezu može da bude ovako uzbudljiv kad je već Kevin Kostner ustanovio da to ništa ne valja jer, kad je u pitanju džez, “nikad ne znaš kad će da se završi”. Što se kraja Whiplasha tiče, Kevin je donekle bio u pravu, što je možda i jedina mana ovog filma. Pripišimo to džezu.