Veliki dobroćudni džin – Stiven Spilberg

---

S projekcije Dobroćudnog džina, manje-više, odete kao sa samita Kraljevskog društva za brigu o detetu. Počastvovani, ali razočarani što se niko nije počešao ispod perike ili vas, makar na kratko, začarao

---

Vest o prvoj igranoj ekranizaciji romana Roalda Dala Veliki dobroćudni džin, u režiji Stivena Spilberga i u adaptaciji scenariste E.T-ja, odjeknula je moćno kao kada biste se, usred dosadne letnje sezone, zatekli u hotelu u kome se održava godišnji samit engleskih veštica. Međutim, podignuta s papira i uhvaćena u Diznijev zlatni kavez, Dalova bajka je poprimila nedefinisano, pokersko lice.

Iako već pre pola veka svrstan među klasike dečije literature, Roald Dal i dalje nosi epitet zaguljenog, mračnog pisca za čije ekranizacije i danas ne postoji konsenzus – u kom broju cipela je preporučljivo ući u bioskop. Otuda divovska stopala kojima Veliki dobroćudni džin prelazi granicu između sveta džinova i ljudi, ne pripadajući nijednom od njih, čine ovog junaka najsimptomatičnijim Dalovim glasnogovornikom. Spoj groteske narodnih bajki i dikensovske poetske pravde karakterističan za rukopis ovog britanskog pisca savršeno je ostvaren u animiranoj ekranizaciji Velikog dobroćudnog džina iz 1989. godine koji danas slovi za klasik 2 D animacije kakav je Vetar u Vrbaku.

Decenijama nakon animiranog filma, priča o neobičnom prijateljstvu između usamljene pitomice londonskog sirotišta i džina koji ne jede decu već im donosi lepe snove, poslužila je kao povod za okupljanje pravih divova pod okriljem Diznija – Stivena Spilberga i Melise Metison, tvoraca jednog od najlepših holivudskih snova – E.T-ja. Dok je, na prvi pogled slična, priča o savezu između usamljenog dečjeg junaka i stvorenja iz drugog sveta, u E.T-ju organski razvijana kao porodični film, u VDDž-u, šavovi melodrame i avanture pucaju kao na odelu nasleđenom od starijeg, ali sasvim drugačije građenog brata.

 

 

Spilberg je očigledno primenio sve svoje magične moći da savlada epizodičnu strukturu Dalovog Džina pravilima tročinske holivudske dramaturgije. Lišen folklornog kolorita od čije iracionalnosti je ostao samo iščašen jezik kojim govori ovaj kiplingovski necivilizovani lik, VDDž u filmu funkcioniše kao apstraktni vanzemaljac. Zahvaljujući radu kompjuterskih animatora koji su oživeli Kameronov Avatar, ali i radu Marka Rajlensa koji suštinski oživljava VDDž-a, sama pojava ovog junaka na ulicama noćnog Londona zaista oduzima dah. Međutim, oduševljenje pred vizuelnom disproporcijom između diva i telefonske govornice koju koristi kao stalak za čačkalice, vremenom popušta, a Dalova priča se razvodnjava kroz panoramsko razgledanje Zemlje divova.

Baš kao što je Dalovim divovima ispod nogu izvučeno folklorno poreklo koje im je davalo punoću likova iz narodnih i surovost predaka iz klasičnih bajki, tako je i glavna junakinja, Sofi, oteta iz dikensovskih sirotišta i stavljena na steroide starmalih heroina koje imaju plan i gomilu pouka o tome kako se izboriti protiv neprijatelja. Gurana u pravcu kočopernih i brbljiviih akcionih heroina, Sofi je izgubila svoju majušnost – osnovu na kojoj je Dal gradio ideju o ljudskosti i posebnosti ove junakinje u svetu proždrljivih divova. Originalno postavljeni kao groteskna oličenja alave neljudskosti, džinovi ljudožderi nisu kadri da ispune ulogu klasičnog negativca koja im je u filmu nametnuta.

Uprkos svim ulozima, s projekcije Dobroćudnog džina, manje-više, odete kao sa samita Kraljevskog društva za brigu o detetu. Počastvovani, ali razočarani što se niko nije počešao ispod perike ili vas, makar na kratko, začarao.