Umetničko govno
Piero Manzoni u jednom momentu dobija genijalnu ideju. Shvata da će ljudi kupiti sve što on stvori. Da li bi kupili i govna? Izgleda da bi
Počeli smo od pećinskih slika. Početak kao svaki drugi. Težak. Evoluirali smo lagano u antiktnom dobu do vajarskih dostignuća. Započeli smo i slike na platnima da radimo. Zasad sve ide dobro. Počinje renesansa, još bolje. Svakim vekom umetnost postaje sve naprednija. Pa u čemu je onda problem? U modernoj umetnosti. Počeli smo da radimo umetnost za mase. Nekadašnje ideale Vitruvijevog čoveka sveli smo na najjednostavniji kič i šund. Dobro došli u moderno doba. Danas sve prolazi kao umetnost. Nema više ikakvih standarda za ono što se može nazvati umetnošću. Pljosni tri fleke crvene i dve fleke zelene na papir. Umetnost. Uslikaj u crno-belom pločnik parka. Umetnost. Jeste, neki će reći da je to jednostavno zato što ih ne razumem. Nisam dovoljno napredan da uživam u zapravo intelektualnom delu. To je slika koja predstavlja teskobu današnjeg društva da se izbori s užurbanošću života. Ja jednostavno vidim tri zelene fleke i jedan crveni krug. Umetnost radi umetnosti. To treba da bude moto. Može biti da jednostavno od mene beži koncept genijalnosti koji obuhvata ove naše moderne slikare. Na kraju krajeva, najvažnije je da li vam se sviđa delo. Ne zato što tako kažu neki udžbenik ili istoričar, već zato što u nama budi neke osećaje lepote, mira, meraka. Zato što nas ostavlja opijenima svojom lepotom. Da kažemo da je razumljivo da i te najjednostavnije fleke bude u nama osećaje, ali ovo što sam danas saznao da postoji, ne može ikoga oduševiti.
Bio jednom jedan Italijan. Zvao se Piero Manzoni (1933-1963). Konceptualna umetnost. Među dela mu se ubraja balon koji je on lično naduvao. Zove se veoma genijalno Umetnikov dah. Ne moram naravno spominjati da je to bilo prodavano za stotine tadašnjih dolara. Tih šezdesetih prosečna plata iznosila je tih nekoliko stotina dolara. Piero Manzoni u jednom momentu dobija genijalnu ideju. Shvata da će ljudi kupiti sve što on stvori. Da li bi kupili i govna? Izgleda da bi. Verujte u ovo, nisu vesti sa satiričnog sajta.
Otac ovog mladog umetnika u nekoliko prilika rekao mu je da je njegova umetnost isto što i govno. To je umetnika inspirisalo. Reče on svojim prijateljima: „Dajte mi konzervu, ima da se iserem u nju.“ Ovo delo moderne umetnosti nazvao je Umetnikovo govno. Apsolutna pomama za ovim „delom“. Svaka konzerva je sadržavala 30 grama umetničkih fekalija. Cena? Prava sitnica. Onoliko koliko je gram zlata trenutno na svetskoj berzi, toliko vredi i gram ove umetnine.
Naravno, čućemo priče kako je ovo stvarno umetničko delo. Kako predstavlja kritiku trenutnog stanja u umetničkom svetu. To je šala, parodija umetnine, kritika kiča i šunda i otpada koji oni stvaraju. To će reći svi kritičari – prava vrednost Umetničkog govna tek postaje očigledna. Od 90 komada koji su stvoreni, čak pet je završilo u aukcijskim kućama u poslednjih deset godina. Cena? Malo veća nego šezdesetih. U proseku između sto i dvesta hiljada evra. Mnogi će reći da je to sitnica za takvo umetničko delo. U jednom se samo slažem. Cena jeste jeftina. Sto hiljada evra za dokaz da je finalni oblik moderne umetnosti govno? I više nego jeftino.
Vide, sjajan tekst, zaista, zrelo, oštorumno i zdravorazumski, uz ovaj bravurozni izvod zaključka koji je pun pogodak. To je kao kada ja mislim da je Jelena Karleuša veštački fenomen u Srbiji te da je njena publika nepostojeća, a onda dođem na posao i shavtim u kom ja balonu živim, pa ja sedim pored te publike. Moje kolege, pod broj jedan, plaćaju televizijske sadržaje u nekim paketima preko 10 evra mesečno, da bi ih geldali na najkvalitetnijim nekim ultra high tech uređajima (koje otplaćuju na kredit u trajanju vise od desetine prosečnog životnog veka u Srba); pod dva shvatim da su pod tim uslovima geldali neki concept u kojem se spominju Karleuša-Macura-Vučić, pa su ga, pod tri, intelektualno i duhovno prerađivali na poslu uz jutarnju kafu (to ti je kao kad Italijani listaju Il Piccolo zagledajući se u svoju dozu od jednog kroasana od kojeg im zavisi životni balans), pa pod četiri, nećeš verovati Vide, ide katazičko svojstvo, kroz – zgražavanje nad sadržajima kojih, ruku na srce, bez njih ne bi ni bilo. Uz sve ovo ide rezervacija u stilu „ah ta druga Srbija“. Pa mislim se, brate, jesi ta Srbija, i te kako jesi: čim su platili sadržaj iz Manzonijeve konzerve, i to prilično po popularnoj, demokratičnoj ceni – dostupno svima. Nije im malo „četres“ godina što su nagurali u zadnjice gledajuči istu stvarnost sa sjajnim kontinuitetom katastrofičnosti, rade beo dan da ne vide, ne bili nahranili koje čeljade i bez pomoći roditelja-penzionera poplaćali račune (uključujući i ovaj s kvalitetno servitanim programom iz Manzonijeve konzerve) – I onda pita kad će da mu bude bolje. Ma zašto bi? Tako dragi Vide, nije Manzoni imao u vidu tebe kada je „proizvodio“ konzerve – dalekovid je on bio, sa strategijom, sve je znao još onomad. Aj uzdravlje!