Uhvati zeca – Lana Bastašić (Booka)


Uhvati zeca je na prvi pogled aktuelan, ali nije – reč je o svevremenskoj priči prijateljstva u neobičnim, iščašenim okolnostima, nebitno da li je to rat, kao što je ovde slučaj, ili neka druga nesreća


Milja Lukić

Roman Uhvati zeca pisan je u prvom licu, o dve prijateljice, u maniru road trip-a. Smenjuju se delovi u sadašnjem vremenu s retrospektivnim delovima istorijata njihovog druženja. Na prvi pogled potpuno su različite, ne samo po životnom putu već i po temperamentu i pogledu na život. Trebalo bi, iz te vizure, da su potpuno različite po stavovima, i u romanu je to podrazumevajući faktor, međutim, da li su toliko različite? Obe žude za ljubavlju i odobravanjem, razlika je jedino u tome prema čemu je usmerena ta žudnja. Dok Sara, pripovedačko Ja, žudi za Le(j)lom kakva je nekad bila i odnosom koji su nekad imale, dotle Le(j)la žudi za nekim svojim drugim ili trećim Ja.

„Ali ona me je uvijek podsjećala na nešto suštinsko u meni, na neki centar koji ne može da se svede na četiri pravilna ćoška. Podsjećala me je na to da je nered prirodno stanje ovog svijeta, te da su naši životi, organizovani oko napora da unesemo red u sav taj haos, zapravo ništa drugo do odraz nesagledive arogancije.”

Deli ih 12 godina potpune razdvojenosti, da se nisu ni videle ni čule, i još nekoliko godina obične razdvojenosti, kad nisu govorile. Događaj na ostrvu stavio je račku, ispostaviće se – tri tačke, na njihovo prijateljstvo koje je počelo prvog dana prvog razreda škole.

Iako u pozadini, rat je prvi aktivni motiv pripovesti o prijateljstvu Sare i Le(j)le. On pokreće priču Le(j)linog identiteta, kako je od Lejle postala Lela, mada je za Saru uvek bila i ostala samo Lejla; zatim pitanje Arminovog nestanka; i, na kraju, Sarinog odlaska iz Bosne. Iako Lana Bastašić i kao autorka i kroz Saru, junakinju iz Uhvati zeca, govori o tom odlasku kao o nečemu što je gotova stvar ako jednostavno prestane da govori na maternjem jeziku i počne da se ponaša po drugom modelu (ključne reči: engleski jezik, Majkl i avokado), Lejla joj odgovara da su „uvek u Bosni”. Naravno, kud god otišle, kojim god jezikom govorile, kako god se ponašale i šta oblačile, uvek su u – Bosni.

Drugi aktivni motiv, ali prvi po važnosti je – Armin. Magične reči koje pokreću Saru da iz Dablina krene put Mostara, pa zatim u Beč, glase: „Armin je u Beču!” Armin je Sarina prva (platonska) ljubav i Le(j)lin (nestali) brat, kao i ona preimenovan u „prihvatljivije” ime – Marko. On predstavlja žudnju obe da budu u vezi s njim, naravno i jedna s drugom. On je inicijalna kapisla za pokretanje road trip-a.

Uhvati zeca je istovremeno i liričan i ima „mušku snagu”, silan je kao udarac u trbuh. Jezik simbola, metafora i poetičnih izraza je nenametljiv, ne zaustavlja čitanje i nikad nije višak. I sam naziv romana, koji u fokus stavlja simbol zeca kao lajtmotiv, čitanjem dobija punu afirmaciju u priči, kao i jaku sponu s Alisom u zemlji čuda. Njihovo prijateljstvo, kao i godine koje su ih spajale i razdvajale, svi lomovi i lepote drugarstva, sve to može da stane u tri slova reči zec, ali Alisin zec kao Lejlin zec, u čiju rupu upada Sara, kao i Alisa (iz Zemlje čuda). Roman zaokružuje Direrov zec u bečkom muzeju, koji ne daje odgovore, a nisu ni neophodni. Posledično pitanje: Da li je Bosna Zemlja čuda, jer imamo i zeca, i čak dve Alise; zato što Uhvati zeca na mnogo načina jeste Kerolov roman, samo suroviji, i nije nipošto jer junakinje, i jedna i druga, nimalo nisu „slatke” Alise. Neko možda očekuje romantiziran odnos dve prijateljice, ali ovde je verzija prijateljstva ogoljena do te mere da se vide i unutrašnji organi. Nema lepih slika, ali ima ljubavi i privrženosti, bez obzira na sve.

Roman počinje ovako: „da počnemo ispočetka.” Završava se: „Rekle su mi: samo sam htjela” Počinje malim slovom i završava se bez ikakve interpunkcije, pa bismo, obrnutim sledom, mogli da pročitamo: Samo sam htjela da počnemo ispočetka.

I zaista, posle toliko godina iza sebe i s toliko kilometara ispred sebe, na putu od Mostara do Beča, one su na neispitanom terenu, u neizvesnoj tački koja bi trebalo da odgovori na pitanje da li nastavljaju gde su stale ili kreću ispočetka. Lejla kaže: „Tebi je to smiješno. Ti misliš da ljudi mogu da odaberu sve u životu. Zato što si ti provela cijeli život birajući sve. Imam jebeni telefon na rasklapanje jer je to jedini koji sam mogla da si priuštim. I radim kao jebena konobarica jer je to jedini posao koji sam uspjela da nađem. Sada sam ovdje zato što mi se to činilo kao poslednja opcija. Tako da, ako je tebi neugodno, ili se dosađuješ, ili se nerviraš… Iskreno se izvinjavam. Ali ne mislim ovdje da izigravam kulturnu malu Evropljanku samo zato što si ti izgleda zaboravila ko sam.”

Život „između” ih je promenio: Le(j)la je bila temperamentna sad je furiozna, bila je sugestivni manipulator sad je bespoštedno manipulativna; Sara je bila staložena sad je melanholično-flegmatična, bila je osetljiva devojčica sad je žena užasnuta čak i sopstvenom majkom. Nepokretna predebela majka koja halapljivo jede i zapoveda, slika je onoga od čega je Sara pobegla, a trebalo bi da predstavlja utočište i dom.

Scena na odmorištu u Austriji, gde se dve devojčice igraju i jedna od njih ima epi napad, slikovito prikazuje suprotnosti između dve prijateljice: dok Sara misli na bolesnu devojčicu kad Le(j)la izgovori „jadno dijete”, ova joj pokazuje na unezverenu uplakanu drugaricu devojčice koju je odvela hitna pomoć.

U sećanju na zajedničke događaje iz detinjstva i mladosti, Sara i Le(j)la imaju različite priče, na primer, na krađu zeca, šamar na ostrvu kad je Le(j)la prekinula druženje, boju haljine Le(j)line majke kad su polazile u školu… Mnogo je i neispričanog a rečitog: šamar, prolaženje pored Sare bez reči i pogleda, modrice na Le(j)linom licu kad se sretnu (nasilje u braku?), drastična promena boje Le(j)line kose…

Roman je na prvi pogled aktuelan, ali nije – reč je o svevremenskoj priči prijateljstva u neobičnim, iščašenim okolnostima, nebitno da li je to rat, kao što je ovde slučaj, ili neka druga nesreća. Svevremenska je i tema suprotnosti: koliko prožimaju jedna drugu i u kojoj meri nisu toliko „suprotne” već imaju i zajedničku sponu.

Maestralno napisan roman, iako prvenac, u kome uživate čitajući makar i da se ništa u njemu ne dešava (što je bio ideal Vladana Desnice). Pritom, nimalo nije „lak”, naprotiv.

Podeli s drugima
  • 18
  •  
  •  
  • 1
  •  
    19
    Shares