it-follows-main-poster-maika-monroe

Dejvid Robert Mičel patentira sveže poglavlje tinejdžerskog horora kao šipurak pun savremene anksioznosti, otuđenja i melanholije

Kristina Đuković

Pre interneta se dešavalo da neko od nas postane nesrećni dobitnik pisma koje si morao da prepisuješ i proslediš novim adresanatima ne bi li izbegao prokletstvo usled prekidanja lanca. U globalizovanom svetu pasivne cirkulacije svega i svačega – od bolesti do ideja, reditelj i scenarista filma To dolazi Dejvid Robert Mičel ovu igru prosleđivanja podiže na novi nivo patentirajući sveže poglavlje tinejdžerskog horora kao šipurak pun savremene anksioznosti, otuđenja i melanholije.

Kako je to već ranije poentirano, seks u horor filmu nikako ne izlazi na dobro, a glavnoj junakinji filma devetnaestogodišnjoj Džej upravo intiman čin sa Hjuom kojeg tek što je upoznala donosi dnevno-noćnu moru. Naime, Hju joj ubrzo objasni da joj je preneo to nešto i da je jedini način da skine bedu s vrata da stvar prosledi dalje. Naravno, putem seksa. U naslovu filma apostrofirano kao to, ova seksualno prenosiva muka zapravo su progonioci koji po svojoj sporosti i inertnosti podsećaju na zombije, po činjenici da mogu biti bilo koja osoba iz mase – na kradljivce tela, dok ih nevidljivost za bilo koga van lanca prosleđivanja smešta u prostor iracionalnog koji reditelj najviše i istražuje crpeći odatle snagu rečima neuhvatljive premise filma.

Iako niskobudžetni film, To dolazi je snimljen, kako to kaže i sam reditelj, tako da izgleda elegantnije i skuplje. Zapravo, ono što deluje “skuplje” je sam osećaj da gledate horor klasik koji je nekim čudom snimljen prošle godine, a ne tokom prošlih dekada – osećaj koji reditelj svesno potkrepljuje retro detaljima koji provejavaju filmom. Mičel koristi puste ulice, dvorišta i parkiće u predgrađu Detroita kao sablasno-melanholičnu scenografiju za mučno povlačenje pred nepoznatim progoniocima prizivajući u sećanje postapokaliptičnu usamljenost iz Noći živih mrtvaca. Muzika koju su mnogi poredili sa iracionalnom jezom u notnom zapisu za Noć veštica i montaža koja zamagljuje vremenski protok doprinoseći fredikrugerovskom bezizlazu sna u snu ukomponovani su u uverljiv i napet svet snolike urbane strave.

Pored činjenice da crpi inspiraciju iz ovih klasika horor filma iako ih nigde ne kopira, Mičel nastavlja i putem tinejdžerske komedije na koji je zakoračio svojim debijem, The Myth of the American Sleepover. Tako Pol, godinama unazad zaljubljen u Džej, ne može da vam ne navuče osmeh na lice nudeći se da oslobodi svoju prvu simpatiju tako što će, zbog seksa, staviti glavu u torbu. Konstantna napetost u paranoičnom prepoznavanju progonioca u svakom strancu takođe nalazi oduška kroz komične detalje poput scene u kojoj, već sluđen paranojom, Hju pomisli da vidi stalkera u čudnoj prolaznici koja nosi ogromnu lubenicu. Izvežban da u prolaznicima traži eventualne pripadnike natprirodne sile koja ga proganja, Hju je već stvorio određeni foto-robot u koji sasvim očigledno spadaju osobe označene nekim grotesknim detaljem.

O prirodi, poreklu i mehanizmu po kom funkcionišu pripadnici “to” svite nema previše objašnjenja u filmu, ali svaki statista odabran da glumi emanaciju tog nepoznatog entiteta pažljivo je režiran po matrici groteskne fizičke pojavnosti. Mičel naglašava oronulost ili neproporcionalnost tela ovih bića, njihovu bestidnu i pasivnu razodevenost, zapuštenost donjeg veša i mračnu raspojasanost njihovih fizioloških potreba kako bi naglasio groteskno ogoljenu intimu. Strah i odbojnost su, kao što je to slučaj sa prikazama iz halucinacija agenta Dejla Kupera, utemeljeni u iščašenoj logici snova, a seks koji ima ulogu pokretača i potencijalnog razrešenja ove more, kao rastegljiv motiv pruža se i do svog dugog zastrašujućeg kraja – fizičkog propadanja i smrti.

Avanturistička matrica deluje kao najslabija karika budući da je grupa prijatelja koja pomaže Džej često više u funkciji pravljenja dobre kompozicije u kadru nego što ima konkretnu ulogu u često ad hok sprovođenoj strategiji odbrane glavne junakinje. U velikoj meri, to je ceh koji je vredelo platiti budući da, kao scenarista, Mičel izbegava preterano objašnjavanje porekla, mehanizma i, na kraju krajeva, smisla zla koje, poput žute magle iz Ljubavne pesme Dž. Alfreda Prufroka, mili za njegovim junacima ostajući otvoren za brojna tumačenja i, pre svega, potpuno prepuštanje ljubavnoj pesmi za horor film.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •