timbre tim

K’o dren zdravo drvo. I na njemu lepljivi ženski prsti, od meda
Marko Nikolić
Kao i svako pravo prijatno iznenađenje, i kanadska “cinema music” atrakcija Timber Timbre došla je pravo niotkuda, kada je tamo negde početkom 2009. sa mitskog bloga Dayvan Zombear (ne postoji više u tom obliku) skinut njihov treći, a po mnogo čemu prvi, istoimeni album. Odmah po puštanju ove neverovatne ploče, bivao si uvučen u sobu prepunu duhova, koža je reagovala na prijatnu jezu i kermitastog Elvisa u telu Johnnyja Casha, a suze su se slivale same niz obraze na proživljenu emociju u I Get Low, himni svih propalih kladioničara u život. Jedan YT komentator na upravo ovu pesmu je bio na pravom tragu kad je ustanovio “da nije ljubitelj bluesa i folka, ali da je ovo nešto drugačije”. Ona fantastična linija “Straight life/ Away from alternative culture” iz arsenala nezaboravnih Black Box Recorder (hvala Čoveku Senki za pamučno radio obrazovanje!) ovaplotila se u novoj, neuhvatljivoj, a za nesalomivi duh tako preko potrebnoj formi.
Dve godine kasnije usledio je nastavak u vidu mračnijeg Creep On’ Creepin On’. Ne toliko monumentalan na prvu loptu kao preteča, ovaj album je po novim odmotavanjima otkrivao u sebi mnoge lepote i cementirao reputaciju Kanađana kao potpuno apartne pojave na sceni, u čemu zemlja javorovog sirupa, snega i hokeja već ima pogolemu tradiciju (Gonzales (i još jednom hvala Čoveku Senki!), Slim Twig, Wold, Voivod, Grimes, Constellation ekipa itd). Lenjivci su Timber Timbre odmah pohranili  u folk folder, što je taman onoliko daleko od istine koliko joj je blizu, i taj utisak samo je pojačan najsvežijom, briljantnom pločom Hot Dreams.
Čitavim novim albumom provejava kejvovski šmek u večitom boju svetlosti i mraka, ljubavi i požude, nežnosti i strasti, ali i ambicije i savesti. Ako je prva ploča bila studija društvenih karaktera sa izraženim psihološkim elementima, a druga hororični ep, Hot Dreams je noir klasik u kome se nedostatak specijalnih efekata i više nego spretno nadomešćuje svežinom starom tisuću ljeta i originalnim rešenjima. To i nije bio težak zadatak za ovakvu ekipu muzičara: nukleusu grupe koji čine pevač i tekstopisac Taylor Kirk i njegova desna ruka Simon Trottier, između ostalih, na saxu se pridružuje bogotac Colin Stetson, potpuno spreman da se stavi u službu tima nakon i više nego uspešnih solo ekskurzija u nepoznato.

Novu dimenziju u senzualnosti u izrazu grupe podarila je sugrađanka iz Toronta Simone Schmidt (Fiver) u tekstovima za (mahersku) naslovnu i pesmu Bring Me Simpler Men u kojima je potcrtano ono što je i od ranije bio glavni Timber Timbre adut – prilikom slušanja njihove ispovednosti nema onog nustransfera neprijatnosti koji (pre)često prati većinu folk/americana izvođača. Valjda to ima neke veze sa dostojanstvom i težinom istog, a bogami i sa malo više soula od onog u Pervolu ispranog kojim se diče the Kovach sisters (a kad krenu u posebno podmuklu kulturfašističku jadikovku odmah se setim Sitnije, Cile, sitnije; Hey girls, blame your pa!). Nalazeći komfor u nelagodi egzistencije, ova ploča deluje kao čaša viskija/ruma/Skenderbega dodata u pravom trenutku za predah, uz pritajeno svetlo iz stone lampe. Ali ne u onom eskapističkom smislu, već pre kao neophodno suočavanje, like a real (wo)men do. I to negde jeste as folk as it gets, izvorno shvaćeno (tj. as opposed to pop) – na strani puka & slobode. Krunski dokaz da samo iz nedostataka može da nikne savršenost, ta najčudnija biljka.
Po želji, Hot Dreams može da se pijucka i gustira ili stuče odjednom, dok se kocke leda još meškolje naslonjene na kristal. Uvodna linčovska Beat the Drum Slowly odmah se ističe zrelim, zaokruženim zvukom na kome je evidentno rađeno do morikoneovske perfekcije, ispitujući, kontrolisano a s većom koncentracijom amoka nego u većini jam session eksperimenata, granice sagorevanja psihe pre nego što se bez posledica vrati u zonu vibrantnog “preddnevničkog” komfora. Nesumnjivo, ima onih kojima će se ova vrata učiniti preteškim za otvaranje, no svima koji se potrude stiže nagrada u vidu bravuroznog izleta u portishedovski spaghetti kraut Curtains!?, demonstracije čiste sile u kojoj tanana mekota ništa ne gubi i kada dobije na vazda dobrodošloj čvrstini ritam sekcije.
Elementi ekstatičnog iznenađenja u vidu neočekivanih dramskih nadogradnji kriju se u Run from Me, a instrumentalne lijane lelujaju pred slušnim aparatom u Ressurection Drive Part II. I u delovima i u celini, Hot Dreams je nestvaran bar onoliko koliko je dirljivo maestralan. Ma čudo neviđeno.

Podeli s drugima