ti

Jesi mi Ti drag… al’ mi je draža istina

Marko Nikolić

Prošlogodišnji debi EP beogradskog dueta rođenih Makedonaca (Koliko dana) ubo je onu najtananiju moguću nit najređe sorte zvučne sofisticiranosti u domaćoj i susedskoj ponudi. Bio je prijemčiv ali bez koketiranja sa ljaxploatacijom (S.A.R.S., Dubioza…). Bio je dovoljno eksperimentalan ali i dalje stopostotni pop, daleko od stilizovanih šablona skidanja kape uzorima (Eva Braun, Lutke…). Bio je intiman a bez bedačkih sarkofaga (Goribor, Blockout) ili povišenog nivoa teatralisanja (Autopark, Nežni Dalibor). I najvažnije: nije bio fejk (ŽeneKese, Zemlja gruva, da ne nabrajam sve te Izdrži ribice, Mirka Lukovića i ostale “pop” lučonoše). Bilo je dovoljno da se posle deset sekundi slušanja lupiš po glavi i kažeš sebi: “Jebote, ovo je Ti!”. Instant prepoznavanje. Osećaj posebnosti. Za bend sa četiri snimljene pesme, super stvar.
Ne znam zbog čega, ali sve me to vezano za njih (tj. Ti) podsećalo na jedan od nekrologa Lou Reedu, u kome je ustanovljeno da je ovaj baja mogao da se koliko mu duša ište izdrndava sa Velvetima, sam sa sobom i sa Metallicom, ali je brate umeo da k’o iz (piip!) napiše, sklopi i otpeva i pesmu za sva vremena. (Perfect Day me oduvek smarala jer je, realno, pesma za buljaše, ološ-ribe & pičkice, ali je npr. Dirty Blvd. bila i ostala jedna prvoklasna bruka od trake – jednom je čuješ i stalno ti zvrnda u ušima. Provereni metod za kontrolu muzičkog kvaliteta) . Dakle uprošćeno gledano – Ti su momentalno imali u rukavu sve ono za šta su se svi ti Svinapodovi! i Zemlje gruva toliko trudili pa realno ništa vredno nezaborava nisu uradili (sem trenutne okupacije nekoliko bilbordova i preskupih reklamnih sekundi), a s druge strane su se u svojoj toploj i nežnoj (nazovimo je tako) elektroelektrici postavili kao apartna pojava na sceni, ono što je Repetitor (uglavnom spuštajući jarbole) na svoj način uradio na drugom albumu; ono što će (nadam se) jednog dana uraditi Straight Mickey and the Boyz na željno čekanom prv(ij)encu. Oslobodili su se okova sputavajuće, dogmatične Tradicije (mitski BGD 80ih) i potražili striktno svoj glas.
Zato su ljudi na prvi sluš i zavoleli Ti. Zbog toga se od Vidimo se! očekivalo mnogo. No, od ranije prisutna milozvučna toplina je sagorela i prepustila pozornicu hladnoći i ogrubelosti. Stopila se sa ambijentom sivila teatra senki začaranog kruga. Utisak je da ova zbrzana kolekcija bledih traka sa Petrolom (bendom pevača i gitariste Ilije Dunija) ima mnogo više od rodbinskih veza. I to nije vrlina, pre je deja vu: prvi Petrol mi je bio super, sa drugog mi se svidela samo ona jedna pesma za koju je rađen spot… prvi Ti mi je bio ekstra; debi mi zvuči kao produžetak drugog Petrola. Uz pozitivne primere, dovlatovski sam bio “sam sa nekim” ispijajući neku dobru kafu (npr. crveni Flert) na terasi; uz ove druge, išlo mi se kući u trenucima besciljnog listanja Glorije.

Čim smo se ugledali, ustanovili smo da nema više onih lo-fi oblina sa simpatičnim kotrljanjima nenametljivog Trajčetovog elektronskog bubnja unutar pesama za koje niko ne bi imao ništa protiv da se nikada ne završe, nešto kao osmeh na dečijem licu. Na njihovo mesto došli su distorzično-frenetični zubi koji nit’ uspevaju da se zariju do krvi u meso nit’ su nešto posebno za pokazivanje, ali bi trebalo da sjaje u bezizlazu lavirinta tame (kao što je to recimo slučaj na ubistvenoj Fugazijevoj razvaljotki Instrument Soundtrack). Boreći se na život i smrt sa tekstovima, Ilija ne uspeva da poruke u boci dostavi do onih(/one) kojima(/kojoj) su namenjene u uslovima izglobljenog zvučnog okeana čime se stvara efekat bure u čaši vode, i osećaja nelagode tamo gde je obećavan komfor. Emotivna lomača beskrajnog intimnog dijaloga koja plamti u stihovima ne poseduje ona sofisticirano pročišćavajuća svojstva, pre za sobom ostavlja garavost i čađ koju je vrlo teško sprati, uprkos nepostojanju sumnje u njeno spiritualno poreklo. Pričamo o ostacima sa zgarišta, veoma retko o celini (kao npr. u ponajboljoj pesmi Ke izgoram).
I tu po ko zna koji put dolazi do spoznaje hronične boljke aktuelne srpske “alternative”: u njenom srcu je nemoć. Nemoć da pokrene i preokrene, preobrazi i transformiše, ohrabri i oboji zvezde u crveno. Forsira se nejaka ambicija da nešto “poželjno” budeš, a skriva se mogućnost da silno postaneš ono što već jesi. Snaga se rasipa na upinjanje iz petnih žila da ti se neko svidi, a beži se glavom bez obzira od onog pogleda koji dovodi do zaljubljivanja do ušiju. (Auto)sugestija je maćeha. Glave su pune podstanara. U malo kojoj živi i sam gazda. Tiranija poželjnih slika prečica je do duhovne obogaljenosti. Pitajte Dorijana Greja.
Otvarajuća Smejem se još jedna je u nizu oda dezorijentisanosti i nepripadanju, motiva koji su već efektnije obrađivani u Petrolovoj Sve jedno je, mada joj je ideološki/estetski još bliža udarna Daliborova Samo magli. Zatim smo izloženi tretmanu isiljenih (recimo) MBV kovitlaca i ne tako prijatnim podsećanjima na trenutke kada je Plejboj pokušavao da skine produhovljene Bitlse tj. Kula Shaker uz već pomenuto pretresanje ljubavnih jada koji prerastaju u nemogućnost zasnivanja getoizovane prisnosti per se, što se može čuti u Našoj drami, jednoj od retkih upečatljivijih traka. Više sreće u idućem viđanju.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •