growlers

Rečnikom sportskih novinara: The Growlers su igrači koji su na novom, petom albumu i definitivno prerasli sredinu, ali još uvek ne vide sebe u klubu odabranih kompromisera, onih koji unovčavaju slavu u muzičkoj industriji. Da se ta priča vrti samo oko kvaliteta pesama, ovaj kalifornijski bend bi već slušali milioni

Kada se sada rekapituliraju događaji na globalnoj rock sceni na prelazu drugog u treći milenijum, simptomatično je koliko je malo (garažnih) himni položilo ispit vremena u izvođenju svih tih Strokesa, Hivesa, Black Keysa i White Stripesa, ako izuzmemo onu melodiju koju, poput vozila sitnih sopstvenika, za sopstvene potrebe koristi gotovo svaka navijačka grupa širom sveta koja imalo drži do sebe (u Srbiji baš i ne). Naravno, niko ne roni suze što je nu metal a la Lamp Bizkit odavno tamo gde mu je od samog početka i bilo mesto – na smetlištu istorije, no društvo mu tamo pravi, recimo, skroz zaboravljeni australijski Jet, samo jedan u nizu bendova koji su na sva zvona označavani kao „spasioci rock n rolla“ a zatim propali u zemlju. Ta garaža iz koje su, kao, svi pomenuti izmileli, sada znamo, zapravo nikada nije ni postojala.

Pozitivna stvar iz ove nevesele storije je to što, delom zahvaljujući i njoj, „ispod zemlje“ ne manjka dobrih bendova, i neke garaže ispunjavaju energični elektrifikovani zvuci, a zahvaljujući blagodetima interneta u mogućnosti smo da pratimo događaje i izdanja kao i oni koji su situirani na izvoru dešavanja. Kalifornija je tu posebno plodna teritorija koja je već uspela da iznedri likove poput Tya Segalla i njegovog kompadrea Mikala Cronina. Tu je i odlični Kanađanin Mac De Marco, te bratija iz Filadelfije u sastavu War on Drugs, Purling Hiss i Kurt Vile, kao i gomila bendova raštrkanih s one strane Atlantika, okupljenih oko „underground fenomen“ etiketa poput Burger, Lolipop, Mexican Summer, Hardly Art i Slovenly, da pomenemo tek neke. Svima njima je zajedničko da utehu i inspiraciju traže i pronalaze u bazičnom rock idiomu koji uspevaju da osveže iskrenošću, osećajnošću i (često skroz pogubljenim) stavom.

Kalifornijska ekipa The Growlers svakako je deo ovog organski, pod zemljom izniklog talasa mada po nekim tačkama figuriraju kao potpuno apartna pojava. Njima je uspelo da u jedan specifično snolik zvuk uvežu garažnu i psihodeličnu rock/country/surf tradiciju, a da pritom novodobijeni zvučni identitet nipošto ne predstavlja pokušaj rekonstrukcije duha „zlatnih vremena“ koja teži da bude „vernija od originala“, na šta su nas navikli neki od prozvanih iz prvog pasusa (između ostalog i po tome se mogu doneti indikativni zaključci o njihovoj autentičnosti). Kada se na to doda blago raspuknuti dilanovski glas pevača/tekstopisca, trubadura, odmetnika i miljenika žena Bruksa Nilsena te jasno iskazano umeće u pisanju i izvođenju pamtljivih pesama, u kompletu sa tekstovima koji zapravo imaju neko značenje, jasno je zbog čega su se The Growlers izdvojili kao jedni od glavnih junaka zdrave gitarske priče koja je i dalje u toku. Uostalom, grupa jednom godišnje već tri godine unazad organizuje Beach Goth Party festival, na kome se može čuti sam krem aktuelne nezavisne ponude koja nije strogo žanrovski ograničena.

Inače je „beach goth“ kovanica kojom članovi benda označavaju muziku koju sviraju. Iako je prošlogodišnji LP Hung at Heart imao pregršt sjajnih pesama, u celini je zvučao pomalo predugo i rasplinuto, što je možda posledica odluke benda da se sam pozabavi produkcijom, pošto nije uspeo da nađe zajednički jezik sa Danom Auerbachom iz Black Keys, čija je ideja bila da ispegla zvuk više nego što je grupa bila spremna da na to pristane. Na novoj ploči sve manjkavosti su ispravljene, zbijeni su redovi i korišćena sva raspoloživa sredstva: pod producentskom palicom menadžera benda J. P. Pluniera po prvi put je zakupljen profesionalni studio što se odmah odrazilo na raznovrsnost zvuka grupe, kaljene u ognju neprestanih svirki tokom osam godina njenog postojanja. (Karte za ovogodišnju feštu koja je zakazana za subotu u Santa Ani su rasprodate, a festivalski line-up iz snova osim domaćina, između ostalih krase i imena sjajnih neo-šugejzera DIIV, ljupke kalifornijske devojčice iz Cherry Glazerr i gothy heroine Chelsea Wolfe. Tu je i hip hop bogotac GZA, dok će garažne ikone Shannon & The Clams svirati pesme Metallice!)

Vrteći se oko tema ljubavi i egzistencije, ali pritom ne bežeći u naletima razoružavajuće melanholične iskrenosti od društvenih komentara na temu neveselog (i gotovo nepostojećeg) duha epohe, ovi kalifornijski čergari obogatili su za ovu priliku svoj muzički asortiman i poletnim disco funky bas linijama i čegrtaljkama koje vuku poreklo iza južne američke granice. Chinese Fountain je jedna od onih kolekcija punokrvnih pesama koja ne samo da vraća dignitet otrcanoj etiketi „indie“, već je istovremeno i prijemčiva i elokventna, ali i dalje u sebi nosi nedokučivu misteriju i šarm, karakterističan za izvođače koji drže do svog integriteta, usisavajući slušaoca u jedan samodovoljan svet za sebe, sve ubedljiviji i privlačniji kako se ploča približava svom kraju.  Kao da je reč o zvučnoj mapi koja na svakom koraku garantuje zakopano blago, neupitno namenjeno mnogo brojnijem auditorijumu od posvećenika koji dobar deo svog života provode van tokova svakodnevice, u paralelnoj realnosti linkova, blogova i soulsika. Kako to već biva, ovaj scenario će svakako otuđiti deo starih fanova grupe, ali i neumitno dovesti do sveukupnog porasta njene publike. I na samom kraju, ono što je i najvažnije – ove pesme će ostati da krepe duh i leče ranjenu dušu.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •