Terazije Terazije, za sve si u pravu!
Post je originalno objavljen 26. jula 2010. na blogu miljalukic.blogspot.com. Mišljenje nisam promenila, a Bajden je u međuvremenu avanzovao
Poodavno sam obećala sebi da politika više uopšte neće moći da me uzbudi i da neću ni da razmišljam o njoj. Moja pokojna majka stalno je govorila: „Radite šta god hoćete, samo nemojte niko da se bavi politikom i vračanjem.” Šta da kažem na ovo kad mi je najstariji sin završio politikologiju, a ja sam jedno vreme izdržavala porodicu tumačeći natalne karte? Ako nam je neko opravdanje, unuk nije ni u jednoj stranci i nikad neće ni biti, i verujem mu da će to obećanje održati, a ja sam stalno sebi ponavljala da je ono što radim privremeno – kao kad gladan ukrade hleb da nahrani decu. Mora se, a nije dobro. I stvarno, prođe i to.
Ali, ostade etiketa. I dan-danas me zovu silni ljudi, po preporuci… Naježim se od same pomisli da moram da vrdam i nekome uvijeno pričam kakav je, a on očekuje hvalospeve, dok „planete kažu” da pred sobom imam prosečnog čoveka prosečnih sposobnosti koji sâm mora da sredi svoj život. Ali ne, on očekuje da mu kažem u dan i sat kad će biti direktor i tačnu cifru koja će mu pasti s neba na račun. E, moj brajko, da je tako, svi bismo samo sedeli i čekali da nam se ispune „prognoze”. Tu i tamo pogledam nekome u kartu ko je svestan da horoskop govori samo o mogućnostima a ne i o ostvarenjima (koja zavise od nas), i o povoljnim, manje povoljnim i nepovoljnim periodima za sve i svašta u životu.
Jednom, ako dovoljno jako popizdim (jer sam za sada samo konstantno u stanju popizditisa srednje jačine), ima da rastumačim horoskop Srbije. Još uvek se dostojanstveno držim.
Pitanje je dokle će biti tako. Svi me nerviraju, a ponajviše foliranti. Snobovi, ulizice, dupeuvlakači, primitivci, provincijalci… Ovi poslednji su stvar svesti, kako je to lepo rekao Đorđe Kalijadis (njegov blog je Jorgoslovlje, jedan od meni najdražih) u komentaru na jedan od postova bloga Nasdvoje (najdraži). Poznanica jedne moje poznanice je žena s Terazija, tu se i rodila, tu živi, i ne znam većeg provincijalca od nje. Ako ćemo pravo, da vam rečem da se dvoumim između svesti geta i provincijalizma – Terazije su njeno ime i prezime, posao, život, slobodno vreme, preokupacija… kompletna je kokoška. U duši je rob. Diže joj se kosa na glavi od svega što izmiče krugu dvojke, a meni se diže kosa na glavi od nje. Šta ću, sretnem je na nekim mestima, neizbežna je, a kad bi znala koliko se trudim da procedim to zdravo, možda bi pala i u nesvest. Da situacija bude još gora, ona me – voli. Stalno me pozdravlja preko nekih zajedničkih poznanika i prijatelja i svi mi kažu kako je oduševljena mnome. Nije lezbejka, tek da se zna.
Ne bi mi toliko teško padalo ni to zdravo da na poslednjem viđenju nije održala predavanje o demokratiji. Naravno, neizbežni Čeda joj je idol. Kakvo, bre, Kosovo? To je pitanje ekonomije. Evropa! Samo Evropa, sine! Ali šta mi jadni da radimo kad s ovim silnim polusvetom treba da odemo u tu Evropu? I tako dalje, i tako dalje… sve u tom stilu.
Ne volim da iznosim svoje mišljenje jer me posle toga ljudi ili zamrze ili nastane velika svađa dve, ponekad i nekoliko sukobljenih strana, a moja dobra drugarica Duda jednom mi je rekla: „Miljo, molim te, nemoj ništa da pričaš, niko te ne razume. Ljudi su ili za Čedu ili za Šešelja, a ti samoj sebi protivrečiš. Ni ja te ne razumem uvek.” Setih se ja Dude, a bogami i Bube koja mi spočitava da ni sama ne znam šta hoću, pa posle tirade gospodže Terazije Terazije, upitah: „Hoće li neko da mi objasni razliku, suštinsku razliku između Čede i Šešelja? Meni oni liče na jednojajčane blizance kojima je uspelo ono što ni prirodi nije pošlo za rukom – da fizički ne liče.” Terazije Terazije se malo trgla, ali je odmah potom usledio smeh: „Jao, divno. Baš si duhovita.” I svi počeše da se osmehuju, pa da se smeju. Htela sam da dodam da nisam duhovita već očajna, ali vidim da me niko ne shvata ozbiljno. Posle toga je usledilo divljenje, ovaj put najiskrenije iskreno, mojoj novoj haljini s potpisom poznatog kreatora. Lepo ‘aljinče, neću da se žalim, ali kupio mi ga je muž za pare koje smo lepo mogli da potrošimo na nešto drugo. Ima on s vremena na vreme napade ludila, ali samo ludak i može da bude sa mnom.
Mislim se nešto: „Bože blagi, šta ću ja među ovim snobovima? Nije mi tu mesto. Verovatno im pripadam zbog ‘aljinčeta.” Ali za Kosovo me je baš uvredila – ako se protiviš „davanju Kosova koje je ionako izgubljeno”, onda si seljak. Ako to gledaš kao ekonomsko pitanje, onda si Evropljanin. E, pa ja sam onda divljak, Neandertalac. Neću da se uvlačim Amerima u dupe u nadi da će to biti tako duboko da možda dospem i do srca. Radije ću da prdim kad god čujem američku himnu i da čačkam nos dok mi najveći svetski teroristi (čitaj: američka politika) pričaju o demokratiji. Kosovo jeste naše po svemu: po pravu (ali ne jačega), po pravdi (ali ne američkoj), po logici (ali ne ovoj koja jedno državotvorno i humanističko pitanje stavlja pod kapu „situacije na terenu” koja je kriminalna), gospodže i gospodo. Ako vam se više sviđa da ližete dupe evropskoj „eliti”, da slušate retardiranog Bajdena i esenciju zla (za ceo svet), gospodžu Klinton, da u paničnom strahu da vam ne proviri praz iz dupeta obožavate političko nedonošče poput Čede ili ste željni krvi pa držite Šešeljevu sliku u novčaniku… nisam u vašem društvu. Izbacite me sa žurke, ionako vam je muzika iz ere zlog Zagorca i zlotvora Miloševića, a ne znate ni da igrate. Vi samo imitirate onog ko drži batinu u ruci. A on vitla li, vitla… Pazite da vas ne potkači i opauči po glavi, preblizu ste.
Ja imam svoju muziku i znam da igram. Stvarno znam da igram, jer uživam u tome. Ne zanima me da li se to dopada glavnom frajeru i najboljoj cici sa žurke. Stavite mi etiketu, jedino to i znate da radite. Svrstajte me u kolonu – ko nije s nama, protiv nas je. I ogovarajte me do mile volje. Ljude treba pustiti da se sami otkriju kakvi su: lepeći drugima etikete sami je sebi stavljaju posred čela.
I da ne zaboravim: unapred se izvinjavam ako su nekome od „civilizovanih” mama i tata kupili Kosovo ili ga otkupili od Olbrajtove ili Haradinaja. Onda sam stvarno živela u zabludi. Ali, ne ljutite se – nisam znala za tu činjenicu. Mi divljaci uvek se nešto bunimo, kao Grk u apsu (opravdaše Grci tu izreku, svaka im čast), čak i kad je sve izgubljeno, zbog „situacije na terenu”.
Ostavite odgovor