Lese_MajestyI dok veći deo hip hopa u celini tavori kao neinspirativna zvučna kulisa potrošačkog, novcem opsednutog društva, sijetlski duet i na drugoj LP ploči podseća na njegove buntovničke korene, ujedno nudeći i jednu od mogućih ruta izbavljenja za posrnuli žanr u globalu

Marko Nikolić

Iako se činilo da su se te 2009. (a i 2010. kada sam ih prvi put čuo) pojavili niotkuda, a božanstveni zvuk njihova dva debi EP izdanja (jedan nazvan po imenu grupe i drugi …Of Light) sugerisao da spasioce hip hopa više nema potrebe tražiti, članovi Shabazz Palaces su iza sebe već imali bogato muzičko iskustvo. Reper i producent Palaceer Lazaro je tokom devedesetih kao Ishmael Butterfly Butler bio jedna trećina Gremijem nagrađivanih hip hop avangardista Digable Planets, a nešto kasnije, početkom novog veka okušao se u rep igri i samostalno pod imenom Cherrywine, u odnosu na kvalitet neopravdano nedovoljno zapaženog u vreme totalne dominacije 50 Centa. Njegov saborac, producent i svirač egzotičnih afričkih instrumenata, Tendai Baba Maraire (ujedno i spiritus movens interesantnih Chimurenga Renaissance), sin je slavnog mbiriste, Zimbabveanca Dumisanija Marairea. Njihova sveža, britka, misteriozna i mistična apologija osnovnih slobodarskih principa hip hopa skrenula je pažnju glavešina lokalne etikete Sub Pop, od ranije poznate kao sigurne kuće grandž zvuka koji je proslavio kišni grad na severozapadu pacifičke obale SAD.

Debi LP Black Up objavljen 2011. bio je visoko sofisticirano i podjednako zbunjujuće iskustvo koje je pomoglo grupi da se dodatno profiliše kao klasa za sebe, predvodnička snaga žanra van njegovih užih okvira. Novi Lese Majesty, objavljen ovog leta, organski se nadovezuje na dosadašnju priču grupe. Nazvan po tzv. lese majeste zakonu kojim se u monarhističkim državama štiti lik njegovog veličanstva od kritike u bilo kom vidu (još je relativno sveža priča o pijanom Švajcarcu koji je zaradio deset godina zatvora zato što je crnom farbom „oplemenio“ lice tajlandskog kralja na jednom bilbordu; dugovečni Bumibol Adulade ga je ubrzo pomilovao), Shabazz Palaces umetničkim sredstvima bacaju rukavicu u lice sitog i šupljeg statusa kvo, rešeni da dokažu da je razlika između šljokica i zlata i dalje na snazi.

Teme koje okupiraju Lazara daleko su od njegove dopadljive klunijevske spoljašnosti: svet i hip hop sa njim ogrezao u opsednutost sticanjem materijalnih dobara, crnačka samosvest i spiritualizam koji proističe iz nje te dovoljno životne mudrosti i reperskog talenta da izgovoreno (a Palaceer je domišljat stihoklepac koji ume da običnom podari auru magijskog) zvuči kao da ima realnu težinu. Iako je u dosadašnjem opusu dovoljno puta dokazao da sa relativnom lakoćom može da iznedri pamtljivu pesmu, Lazaro više teži stvaranju željene albumske atmosfere obilato se služeći kodiranim rečnikom, nego što ima potrebu da štancuje lako pamtljive hitove. To je posebno uočljivo u najmarkantnijim pesmama sa ovog albuma – i surovo presuđivanje savremenoj (hip hop) taštini They Came in Gold i (u najmanju ruku) trosmislena #CAKE imaju sa konvencionalne pop tačke gledišta poremećenu, nepredvidivu strukturu, tek toliko da ne mogu tek tako da se zavrte u klubu ili po žurkama. A pošto Shabazz Palaces sve vreme zvuče kao da znaju šta rade, teško da je ova anti-singl orijentacija slučajna. Muzika se nosi u, a ne na sebi.

Slična konfuzija vlada i u zvučnom departmanu koji vam podjednako, u istom trenutku, može zazvučati i drevno i futuristički, zahvaljujući Babinim improvizatorskim marifetlucima produkcione prirode. U novonastalom ambijentu poništenog vremena crtaju se konture večnosti: uzimajući onoliko koliko im treba sa beskrajne crnačke trpeze zvukova, može se lako konstatovati da je zvuk grupe unikatan, duboko promišljen i organski, sa jasnom distancom u vidu dobro poznate crnačke elegancije u odnosu na druge pretendente na mesto predvodnika u eksperimentalnom krilu hip hopa – npr. Death Grips, koji su nedavno prestali sa radom, nikada se nisu mogli pohvaliti sličnim odlikama. Ovo je najfinija rastopljena crna čokolada, sa viškom kakao delova i nepostojanjem šećera u bilo kom obliku.

Lese Majesty nije lako svarljiv album sa lavirintima koji se često gube u najdaljim oblacima, no njegova vrednost i jeste ona umetnička, koja odbija da se povinuje zakonima robe i na sebe utisne rok trajanja. Njegova neuhvatljiva, utvarasta priroda garantuje produžena slušalačka uživanja i predstavlja još jednu stamenu ciglu u kuli neuprljanog stvaralačkog integriteta svojih autora.

Podeli s drugima