Serotonin – Mišel Uelbek (Booka)


I sam Uelbek, u prošlom životu poljoprivredni inženjer, kao i fiktivni pripovedač njegovog romana Serotonin, okusio je gorku pilulu stručnjaka u državnoj firmi i svetskom koncernu


Darko Doni

Retki su primeri na Zapadu da neko ko, površno gledano, toliko prezire i indirektno kritikuje ljudsku rasu, ima tako veliki književni uspeh kod njene publike. Zapravo, takvih primera ima i pojavljuju se povremeno, samo, teško su objašnjivi. Knjige se čitaju u slobodno vreme, vreme koje služi za odmor, rekreaciju i opuštanje.

Mišel Uelbek živi život svojih junaka, beznadežnih slučajeva, samaca u nefunkcionalnim vezama i samaca bez ikakvih veza. I sam Uelbek, u prošlom životu poljoprivredni inženjer, kao i fiktivni pripovedač njegovog poslednjeg romana, okusio je gorku pilulu stručnjaka u državnoj firmi i svetskom koncernu.

Kroz priče o bivšim ljubavima, proćerdanoj mladosti, susretu s najboljim prijateljem koji u samoubilačkom tempu (neuspešno) pokušava da spase svoje gazdinstvo i brak, slika današnje Francuske nudi nam jednu mračnu viziju koja svoju beznadežnost širi daleko i na sve strane sveta.

Uz pomoć jake doze psihofarmaka, sve se čini podnošljivijim. Vulgarni izrazi u obilju i nimalo lepe uspomene, opisi i komentari bliskih osoba. To nije literatura uzvišenih ideala i reči.

Uelbek nije više onaj iz starijih dela, Uelbek koji pokušava na svaki način da pokrene, tera na razmišljanje, pa i polemizuje i šokira. Ton je pomirljivo beznadežan. I kad glavni lik s optike svog sportskog naoružanja posmatra dete svoje bivše ljubavi, ako je za ljubav ikad bio sposoban, njegovi demoni i zli dusi u opisima deluju tako uobičajeno i svakodnevno. Kao da je celo delo nastalo i čita se pod dubokom lokalnom narkozom. To je taj pisani serotonin. Čulo vida i sluha i sva ostala čula rade normalno, samo su osećanja deficitarna roba.

Junak ne mora da se brine za svoju materijalnu budućnost, nasledio je dovoljno novca od roditelja. Iz luksuznog stana, posle raskida, živi u hotelu, na selu, kupuje stan u radničkom kvartu. Ostavlja posao, gleda satima i danima TV program. Život prolazi pored njega kao u nekom kamernom dramskom komadu.

Neuropsihijatar mu predlaže usluge prostitutki, ali njegov libido je, usled medikacije, mrtav. Kaže mu da je njegova dijagnoza samoća i da umire od samoće.

Razmišlja o recepcionarki hotela kao o nekome koga poznaje dobro i dugo. Zapravo, sva je radnja u nekom razmišljanju, šta i kako i kuda dalje, pa u retrospekciji. Budućnost se odigrava samo u nekim kratkim crticama, ne nazire se sve do trenutka kad se junakov prijatelj, bivši aristokrata pojavljuje na TV ekranu, protestuje i dostojanstveno strada u bezuspešnom pokušaju odnosno borbi za prava lokalnih stočara.

Trenuci uz Serotonin nisu vedri, poruka ima, samo ne eksplicitnih. Za bolje razumevanje ovog dela morate da odete na lice mesta, u Evropu, čija administracija premalo vodi računa o dostojanstvu pojedinca, a za „dobrobit” zajednice žrtvuje porodicu kao njen osnovni temelj od davnina, topi se u raljama nemilosrdnih kvota i globalizacije. To bi bila i pouka poslednje Uelbekove knjige.

 

Podeli s drugima