Saturn-letovanje
Najčudnije je biće koje poznajem. Mislim da je to kako živi monotono, rutina, ali ko sam ja da joj govorim o spontanosti kad je njoj tako dobro
Radica Milovanović
Ona više od dvadeset godina letuje na istom mestu, u istom mesecu – avgustu. Sama.
Na moje pitanje zašto nešto ne promeni, odgovara uvek isto:
– Što bih menjala? Ovde mi je sve poznato. Svuda je voda – voda, plaža – plaža. Kad razmislim, jeste u pravu.
Zanimalo me je kako provodi vreme dok je na moru.
Odgovor se svodi na: Skoro svaki dan je isti.
– Ne želiš to da promeniš, nije ti dosadilo?
– Ne. Tako sam sigurna.
Njeno letovanje izgleda kao jedan dan preslikan u dvadeset, koliko provede na moru.
Ustaje u isto vreme, oko deset ujutro. Ispija kafu, popuši pet cigareta dok popije svoj litar buđenja. Pakuje se, izlazi na autobusku stanicu, ide autobusom do mesta kupanja. Vozači i kondukteri je poznaju. Neki joj ne naplate kartu. Na plaži je uvek na istom mestu, ispod ležaljki. Tu postavlja peškir, koji je već iscepan jer neće da nosi nove, sigurna je da joj ovaj niko neće ukrasti. Skida se, kupa oko sat vremena. Izlazi iz vode, stoji na suncu jer ne voli da se kupaći osuši na njoj i da so bude na tom peškiru. Onda ide u kabinu, presvlači se u drugi kupaći, prvi ostavlja na peškiru da se suši. Odlazi u kafić na kafu i nešto da pojede. Ali, taj kafić je tu, blizu, da može da gleda na iscepan peškir i mokar kupaći kostim. Iz jednog dela.
Svi konobari je poznaju, pa ima i tu popust kao dugogodišnji gost. U donjem kafiću pet odsto, u gornjem deset odsto. Sto je uvek u ćošku, da bi snimala peškir i kupaći. U kafiću provede sat ili dva. Onda ide opet da se kupa, sat ili dva. I opet se ponavlja: sušenje na suncu, menjanje trećeg kupaćeg, sušenje drugog na peškiru, ispijanje kafe u kafiću s pogledom na iscepani peškir. Veče polako počinje da se spušta. Pakuje stvari i kreće na autobus, da se vrati do mesta boravka. Sem s konobarima i kondukterima, ne progovara ni sa kim ni reč. I to joj prija, tako kaže. Radni dani su joj prepuni priča, i prija joj da ćuti, nikoga ne poznaje i uživa dok gleda u nebo, vodu, ništa. U povratku svraća u prodavnicu, kupuje sebi večeru, pere kupaće, tušira se, jede, i to je to. Ne čita ništa, ne gleda televizor. Nekad se prošeta, svrati do kafića gde je svi poznaju, a nekad otvori laptop i radi.
Dvadeset godina, dvadeset dana, isto. I njoj je tako lepo. Ili misli da joj je lepo. Ne znam.
Nije siromašna, ima lepu platu, radi na lepom mestu. Poštovana je u društvu i na radnom mestu. I tu ima raspored rada, ali to bi trajalo do sutra da opisujem, kako ona meni to priča. I nju sve to čini zadovoljnom i srećnom. Kupuje isključivo na akcijama, uvek iste proizvode, jede istu hranu, nosi istu frizuru, koristi isti parfem, cigarete, peškir!
Nazidala je svoj svet od sigurnosti. Bedeme, stene krutih pravila, i u njima uživa.
Mislim da je to kako živi monotono, rutina, ali ko sam ja da joj govorim o spontanosti kad je njoj tako dobro.
Najčudnije je biće koje poznajem. Postavlja granice da bi išla tačno do njih.
Saturn.
Uživa u navikama.
Saturn, sreća na njen način.
Sreća ima mnogo lica.
Ovo je jedno od njih.
Ostavite odgovor