thumbnail_22959


Svako ko se osmelio da pogleda više od dva sata Leonarda Dikaprija koji se vuče preko sto bespuća, a da nije od dosade pojeo fabriku kokica ili sljuštio bar 7 deci brlje, zaslužuje ozbiljno posmatranje ili godinu dana u zadnjem džepu pantalona Joce Memedovića


Maša Vujošević

Radnja filma Povratnik smeštena je nigde, početkom XIX veka. Pošto su ga prethodno, zajedno sa ostalim traperima, najurili Indijanci, Leonarda Dikaprija napada medved, te ostaje živ, klan, nedoklan u šumi, čekajući Bog da ga uzme. Deo ekipe koja je preživela napad Indijanaca odlazi, dok deo ostaje u iščekivanju junakove smrti, ne bi li ga sahranili kako dolikuje. Sa njim ostaje i sin mu poluindijanac, kao i naš najveći filmski neprijatelj – Tom Hardi. Leonardo Dikaprio pristaje da ga Tom Hardi, hmmm, uspava, ne bi li ostali mogli da pođu dalje. Sin mu to vidi i pogrešno protumači Dikaprijevo samožrtvovanje pa ga Tom Hardi ubija. Neverni Toma Hardi sa još jednim tipom odlazi nazad u grad ostavljaući Leonarda da skonča sam u nigdini, sa sve racionalnom idejom da ovaj tu preživeti ne može. Naš Leonardo preživi, te se prvo puzeći, a potom i šepajući, uz mnogobrojne peripetije, dovlači do utvrđenja gde su svi protagonisti sa početka filma. Ovo bi bio sadržaj za one sa jeftinijim ulaznicama.

Za one druge, priča ide otprilike ovako: pošto je Leonardo dospeo mečki na rupu, mečka ga povređuje, a tu su i dva mečeta – dakle, mečka ima alibi za nasilje jer, sasvim prirodno, spašava svoju decu. Indijansko pleme kolje šta i koga stigne, a mi usput saznajemo da poglavica zapravo traži svoju kćer koju su ukrali belci, dakle pretpostavljamo izvor njegovog, opet, sasvim prirodnog, gneva. Leonardu je zlikovac ubio sina, te i on, poput mečke, ili Indijanaca, prirodno juri za osvetom. Tom Hardi je ubio sina Leonardovog ne bi li preživeo pošto kapira svu besmislenost spašavanja redova Dikaprija, ali on se nije reprodukovao, te je samo običan zlikovac, reprezent prokapitalističke većine koja, kako Srbi kažu, gleda samo svoju guzicu. Gledaoci se, sasvim prirodno, nadaju da će Leonardo da preživi sve zamke koje mu priroda postavlja i naredna dva sata uživaju u pejzažima.

Slike sa zimovanja u staništima Pere kojota, kažu ljudi, snimane su samo pod prirodnim svetlom. Haštag – no filter ima za posledicu da priroda nije idealizovana, da četinari nisu svetlozeleni i da sve izgleda poprilično ružno. Svaka čast na tome. I zanemarena prelepšost Toma Hardija unekoliko doprinosi njegovoj perfektnoj glumi. I Leonardo, i medved, i germani plavih očiju koji glume i statiraju u ovom filmu imaju visok nivo prirodnosti glume. Kao i Indijanci. Kao i slapovi, četinari, gore, mora i doline, krda i brda, praćena odličnom muzikom renesansnih ličnosti, Japanca Sakamotoa i Nemca Notoa, koji nisu u nominaciji za Oskara. Montaža zvuka jeste, što je izuzetno važno za ovoj film koji bi, da kraće traje, bio film bez reči.

A na početku beše reč – The Revenant. Ovu reč, nezahvalnu za prevod, preveli smo kao povratnik, dočim isto značenje ima i povratnik iz mrtvih, dakle vaskrsli, onaj koji se vraća kao duh. Filmska saga o onom koji se povraća počinje flešbekom koji će se pojavljivati svako malo do kraja filma (u pitanju je Indijanka, majka Leonardovog deteta, sa zaumnim šifrovanim porukama), dok prva sledeća scena koja se odvija ovde i sada počinje – hodanjem po vodi. U čuvenoj filmskoj ispovedaonici – ekst – šuma – noć, čovek sedi pored vatre i na duši mu leži neka, ličnim iskustvom stečena, mudrost, koju želi da podeli sa drugima, naš negativac, Tom Hardi, priča o svojemu ocu. Taj siroma čovek (ovo je, možda, ključ čitave ideje filma) jednom prilikom, u istoj takvoj nigdini, mučen halucinacijama od gladi i zime, istripuje se da vidi Boga, ali se ispostavi da je taj Bog – veverica. E da jebe oca! Ova beseda na gori Toma Hardija o ocu i veverici, koja apsolutno ide iz klišeiziranog karaktera, priča je o konsekvencama pragmatizma, a čitav sešn počinje, gle čuda, mišlju da Gospod ima put za sve nas.

Put reditelja Alehandra Injaritua (Pasiji život, 21 gram, Vavilon, Prelepo, Čovek ptica), dobitnika Zlatnog globusa, Oskara i inih belosvetskih nagrada utaban je parareligijskim narativom, zapravo pojednostavljenim magijskim realizmom prenesenim iz latino književnosti. Pretresanje tema predestinacija vs Bog, gde će ti duša i sličnih misticizama samo po sebi ne mora biti loše, ni pogrešno. Pogrešno je samo ako se uzme u obzir ko i kakvo značenje u to učitava.

Kamera je vazda u pokretu i dočarava taj spiritualni, unutrašnji momenat čitave priče. Subjektivac kroz koji vidimo veći deo ovog filma može se čitati kao oko Svetoga duha koji sve posmatra. Ukratko, ovde imamo Oca, Sina i Svetoga duha s tim što se ne zna tačno ko i kada preuzima koju ulogu. Sve to je začinjeno pričom iz prošlosti (flešbekovi) Leonarda Dikaprija, koja se može analizirati samo uz pomoć pejotla (ovde brlja ne pomaže).

Ova oda prirodi i društvu zapravo je koketiranje sa panteizmom koji, protkan kroz savremeni svet, gradi jednu novu hrišćansku fantazmu. Povratnik, koji je nominovan u 12 kategorija za Oskara, film je bespovratnih jeftinoća, i pored omiljene knjige Blago cara Radovana, kao nezvanične institucije opšteg mesta, kandiduje se za svačiji omiljeni film. Frivolnost duhovnih pejzaža ovoga filma imponuje većini koja tvori ideološku anarhiju. To su svi oni koji na svoj način tumače zapovesti, biraju u kojoj situaciji će upotrebiti “ne ubij“ ili “ljubiti bližnjeg svog“ i koji znaju zašto ne treba vakcinisati decu. Video alegorija, smeštena u ambivalentnu teološku šizoidnost, podilazi ukusu tihe većine, zapravo onih sa skupljim ulaznicama koji se svakodnevno motivišu krilaticama iz opusa Lepote i zdravlja. Borba za život, majka priroda, preci i potomci, nacije i rase, oko za oko, starosedeoci i konkvistadori, utočište su kvazimislećih mediokriteta koji u brokoliju prepoznaju Gospoda i gde god da se okrenu, dupe im je pozadi.

Sejls menadžmet dakako da u prvi plan stavlja istinitost priče. Možda naučimo nešto od Holivuda – dođite da vidite krst ispred Kragujevca, napravljen po istinitom tripu cara Konstantina. Povratnik bi trebalo da konačno obezbedi Oskara Leonardu Dikapriju, kao i da dokaže da ovaj može da igra muškarce koji prežive hipotermiju, za razliku od Iika kog tumači u Titaniku. To mu najiskrenije ne želim, pošto je on zaista veliki glumac. A čitava ova priča izleda kao nasilje nad Leonardom Dikaprijem – neš’ dobiti Oskara zato što si naučio tekst i nešto dobro odigrao, ima da se dokazuješ, mali, ima da jedeš sirovo meso i da pustiš da te međed olupa, ne ide to tako, sine. Za deo publike koja ne želi da kupi ulaznice, ovo je film o prirodi čoveka i bilo bi lepo da je tako i sproveden do kraja. I zašto nijedan indijanski glumac nije nominovan za Oskara? A?

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •