sanjin4

Razgovori sa domaćim rok kritičarima i teoretičarima pop kulture o popularnoj muzici i kritici

Dario Stajić

„I’ll be your mirror/Reflect what you are, in case you don’t know/…/’Cause I see you/I’ll be your mirror „ – Velvet Underground

„Nemoj da zezaš, šta su radili u Užicu?“ – Aleksandar D. Kostić

Intervjui Sanjina Štrbca sa najistrajnijim glasovima i perima srpskog/beogradskog pop novinarstva otvaraju novo poglavlje u preispitivanju ličnih i kolektivnih sećanja na: prošlost, sadašnji trenutak i neizvesnu budućnost. Na jednom mestu prof. Aleksandar Janković kaže: „Vreme se promenilo. Sve se promenilo i zato pop kultura vapi za ponovnim promišljanjem.“ Eh, bunt, oh subverzija, uf… Pitaćete se da li je ovo tekst o One direction ili o ovoj izuzetnoj knjizi?

„Znači stari majstori“. Potreba za ovakvom knjigom na domaćem i danas neverovatno skučenom i probirljivom prostoru odavno postoji. Ne samo zbog potrebe za širenjem, i ne samo da bi je čitali oni stariji koji imena koja autor intervjiše (pre)poznaju iz Džuboksa, Ritma, sa Studija B i radija B92, nego i ovi mladi koji su za pojmove: Ramones i Motörhead saznali gledajući preslikane motive na majicama pevaljki iz dnevne štampe.

Već nakon prvih razgovora, postaje jasnije zašto je kod nas, ali i u svetu nastao (veliki) problem prezentovanja i popularizacije kako starog, proverenog, tako i najsavremenijeg popa novim generacijama. Nisu krivi samo moderni mediji i rapidni pad prihoda industrije. Likovi koji pišu o muzici imaju veliki problem da svoju intimu i ljubav podele sa drugima na adekvatan način. Svoju privatnost zadržavaju samo za sebe i u okvirima najužih zajednica. Pop je to „Ogolelo mesto“, kako je nekad pevala Borghesia.

Štrbcu polazi za rukom da tako često i (ne)opravdano podeljena mišljenja i odvojene, elitne krugove ljudi u jednoj knjizi, ne samo spoji na jednoj literarnoj lokaciji, nego i da ih na neki način „otvori“, učini pristupačnijim. Da im svojim često kratkim, ali promišljenim pitanjima prinese ogledalo. Da se sami zapitaju: ko sam ja, odakle meni sva ta muzika i sve to što znam? Da bi se u jednom trenutku i sam „otvorio“ naklonom pred možda najvećim imenom od svih njih, a potom i svih nas koji čitamo: Žikicom Simićem. Ovde već moram da budem ličan.

Gram Parsons

Čoveku zbog čijeg sam teksta o Gramu Parsonsu  dugo vremena, možda deset i manje-više godina, obožavao „grievious angela“, a da nisam čuo ni jednu njegovu notu, glas. Nije se moglo, nije se mogao nabaviti ili presnimiti album. Potičem iz radničke porodice, London mi je onda, za razliku od danas, materijalno, bio veoma daleko. Bio sam i isuviše mlad da me roditelji na to putovanje puste samog. Ali putovanja na koja su moju generaciju iz sedamdeset i neke vodili takvi izlivi znanja, ljubavi i odmerenosti, ostaće zauvek zabeležena u sećanju. Osećanja koja mnogi od nas kod ovih mlađih pokolenja ne primećuju.

Iskreno rečno, to „nešto“ postoji i danas, samo na drugi način. Iako ih Noel i Liam preziru, One direction – bojbend trenutka i najpopularniji bojbend današnjice. Taj čin zajedništva o kojem je pisao Lester Bangs i mnogi posle njega, oni (One direction) na neki način projektuju iz nekog boljeg, bezopasnijeg i bezazlenijeg doba u ovo naše vreme.

Prisustvovao sam njihovom koncertu sa starijom ćerkom i 17.000 tinejdžerki koje su vriskom i aplauzima producirale buku i ovacije veće i gore od onih koje su doživeli Beatlesi dok su izvodili „In My Life“ na Shea stadionu u New Yorku 1965. Ili koju i dan danas generišu Angus Young i ekipa iz AC/DC na svojim koncertima. I dok sam prevrtao očima i zabrinuto razmenjivao poglede sa nekolicinom prisutnih roditelja, moram priznati da nisam mogao ostati ravnodušan kad je pet golobradih majmunčića za koje su N’Sync, Backstreet Boys i NKOTB po scenskom nastupu, plesu i glasovnim mogućnostima primadone, izvodilo obrade Blondie „One way or another“ ili „Teenage Kicks“ – Peelovu omiljenu – Undertonesa. Nešto ipak u tom krvavom šoubiznisu fercera. Stari hipici i matori punkeri u novim ulogama promotera i menadžera.

One Direction

U tom smislu i čudi i stoji konstatacija prof. Nikole Dedića da je profil kritičara Greila Marcusa skoro nemoguće proizvesti na našim prostorima. Ne samo zbog te religiozne vezanosti starih, ali i novih bardova za delta bluz, Waitsa, Stonese, nego i zbog povremenog nedostatka volje ili sluha kad su neki najnoviji, uvozni, pa čak i domaći fenomeni u pitanju. Voleli ga ili ne: Ekrem Jevrić. Gospodin je verovatno jedan od retkih primera u svetu da jedan istinski autsajder muzičar komercijalno uspe. Pa makar to bilo samo na lokalnom nivou. Senzacija na nivou da recimo „performer“ (a ne autor) Daniel Johnston ili pokojni Wesley Willis nešto slično dostignu ili su dostigli u npr. Kaliforniji.

Domaća misteriozna železnica i dalje čeka svoj trenutak i svoje Greilove, Palmere, Meltzere, iako postoje već brojni argumenti da ona zaista postoji. Počevsi od „zlatnog kolosijeka“ i „s Berkovića preko Knina“, pa do „lajkovačkom prugom, ide Mile, ide Mile“…

Miroslav,Cune i Tozovac- Ide Mile Lajkovačkom Prugom

Znanja i erudicije, ne nedostaje toliko koliko publike i subverzije. Tako da je u ovom trenutku jedini način kako doći do njih, koliko to nenormalno i otrcano zvučalo, krađa i neprincipijelne koalicije. Zanimljivo je kako će situacija sada da izgleda sa javnim prelaskom Grand produkcije sa Pinka u ruke američkih konzorcijuma.

Posle ovog nadri greilovskog i „paul-morleyevskog“ udaljavanja od teme – izuzetne muzičke ispovesti – i nema i ima smisla izdvajati neke momente. Iako se moć čitanja internet stranice kod korisnika usluga u proseku zadržava na oko dve minute, a ovaj tekst već poprima gigant(oman)ske dimenzije.

Jason Derulo

Za one koji su pokušavali da pišu o muzici, izuzetno su zanimljive konstatacije i zapažanja kritičara zaista specifičnog i prefinjenog stila (kod nas): Momčila Rajina. U tekstovima se skoro potpuno stavljao u funkciju teme, zaboravljao svoj ego dok piše i kao urednik dopuštao je samo jakim ličnostima da ubacuju u recenzije i sebe, naravno, ako bi prepoznao istinu. (Zapravo sve ono što ja lično ne radim dok pišem; o samopouzdanju da ne pričam. )

Svu raznolikost ukusa i izraza osećate i degustirate celim tokom knjige, a da se kako to kaže prof. Nebojša Pajkić „uopšte ne osećate ugroženo“. Što opet i nekad nije slučaj kad čitate njihove tekstove i slušate emisije koje vode.

Da se ipak vratimo na ove dve (i po’) minute. Recimo izjavama jednog od najtvrđih i najagilnijih sagovornika: „One koje sam slušao, doveo sam da sviraju u Beogradu“ – Aleksandar Delibašić. I najsofisticiranih: „Kad je Tiger Woods raspoložen, golf je uzbudljiv koliko i rok muzika“ – Igor Mitić.


The Band

Najprizemljenijih i najrealnijih: „Svršena prošlost. Jedino tako može biti sačuvan. Amin“ – Igor Čoko.

I neka ne zamere svi ostali koje nisam citirao. Zaslužili su.

Zaista.

Kritika ako želi da opstane, mora, čak i ako joj je pun „organ“ svega i nema taj volumen pluća – mora da nervira, da provocira, da bocka, a do ostalih informacija klinci ionako vrlo brzo i lako dolaze na internetu. O dinosaurusima je nedavno dobro elaborirao Štulić u intervjuu za Avaz.

Intrigantna, skoro pa savršena knjiga o manama.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •