radiohead


Bojim se da oni koji su došli do ovog, devetog, albuma benda nisu tu da bi ih merili s drugima. Oni već znaju da su Radiohead veći, ili ne


Slobodan Vujanović

Kada se pojavio prvi „leak” ovog albuma, čoveče, kako se ova moja ekipa s kojom „trugujem” muzikom uzburkula nad činjenicom da su pesme stigle u alfabetnom nizu. Niko nije hteo da se prihvati preslušavanja bez zvanične konfirmacije treklista. U takvom svetu živimo.

Dobro pitanje na koje valja odmah odgovoriti jeste – da li novi album Radiohead treba porediti samo s prethodnim albumima benda ili s odgovarajućom ponudom na tržištu? Iako se ovo drugo nameće kao logičnije i poštenije, bojim se da oni koji su došli do ovog, devetog, albuma benda nisu tu da bi ih merili s drugima. Oni već znaju da su Radiohead veći, ili ne.

Zašto su onda slušaoci ovog albuma ovde? Poći ću od sebe. Iako sigurno ne bih prvo pomislio na njih u avionu koji se ruši, Radiohead su se do sada nedvosmisleno nametnuli kao bend koji funkcioniše u svojoj sopstvenoj trasi, po sopstvenim pravilima i parametrima i iza sebe ima dovoljno kapitala da takav status traži, dobije i održava. Dakle, samim tim što im taj specijalni status dopuštam i odobravam, ja automatski otvaram vrata i za to da svako njihovo izdanje ima smisla meriti samo s prethodnim, samo u kontekstu očekivanja od samog benda. OK.

Kakva su to onda moja očekivanja (kad sam već pošao od sebe)? I kakav je onda A Moon Shaped Pool album u poređenju s prethodnima?

Moja očekivanja su kao i vaša, a pretpostavljam i kao Yorkeova i ekipe kad sednu da brejnstormuju i muziciraju nove materijale. Očekujem nešto novo, ali očekujem da stvar nedvosmisleno bude „rejdiohedovska”. Drugim rečima, ne želim Radiohead grajm album na kome Skepta i Yorke dele vokale. Ne želim, ali bih voleo da ga čujem, kad sam ga već osmislio. Pretpostavljam da su Radiohead sad negde u situaciji kao Pink Floyd posle The Dark Side Of The Moon – bend koji je uspeo da sve svoje kreativne intencije otelotvori na jednom izdanju (vi odlučite koje je to, ali ga je sigurno bilo) i da ga potom izvarira na narednim, i da sada, u izvesnom smislu, postane zarobljenik „zvuka” koji su kreirali. Bez ozbiljnije mogućnosti da nas ikada više stvarno iznenade. Kao što vidite, ako se slažete, zajedno s njima delimo krivicu za ono što smo dobili.

 

 

Da li su Radiohead odgovorili na moja očekivanja? Da, jesu. A Moon Shaped Pool je „rejdiohedovski” album koji donosi vrlo malo toga novog, naročito ako pod „novim” podrazumevate stvari koje su „odmah i svima jasno i očigledno nove”.

Kakav je onda A Moon Shaped Pool u poređenju s ostalim albumima? Hm. Manje je elektronski nego Amnesiac. Ima daleko manje hitova od The Bends i OK Computer, pa čak i In Rainbows. Fokusiraniji je i s boljim osećajem celine nego The King Of Limbs. Daleko od radikalnosti Kid A. Srećom, daleko i od M.O.R. zvuka (za Radiohead standarde!) Hail To The Thief. Ne znam kakve veze Pablo Honey ima sa Radiohead. Fino se uklapa u ono što sam vam ispričao o Pink Floydu i čitav taj potez „samostalnog/ ne-EMI” Radioheada koji počinje sa In Rainbows. Vidi se da bend prima i trpi samo sopstvene sugestije i primedbe, kao i da je čitav nastanak pesama posledica autističnijeg pristupa, koji bih se usudio da nazovem i „džemsešnovanjem”.
A tu je i njihovo jedro/ sidro Nigel Godrich.

Nisam siguran koliko će A Moon Shaped Pool uspeti da bude „zeitgeist” tj. „meal of the day” tj. „breaking news” naših života. Što je, izgleda, jedino što se danas važi (meri, računa…). Objavljivanje ovog albuma tek je za nijansu bilo nekonvencionalnije od standardnog industrijskog – nisu nas pumpali mesecima unapred, već tek nedelju-dve. Album je objavljen „za pare” svuda gde i milioni drugih. Ima 11 uobičajeno trajućih pesama i sad već standardno za Radiohead – stiže u digitalnom, regularnom i limited izdanju (za koje sam već od usta odvojio 60 funtaća). Najupadljivije od svega je, verovatno, to koliko se bend (barem za sada, jer neke ilustracije na njihovom instagramu nastavljaju da nas zamajavaju) nije iscimao da objavu na bilo koji način učini posebnom. Radiohead su za relativno kratko vreme postali sopstvena „muzička industrija”. A to sigurno nije stvar o kojoj bi oni voleli da se mi raspričamo.

Pored prvog singla, Burn The Witch, koji ima neku skoro mitloufovsku pompeznost (i zvuči kao stvar od UNKLE), najbolja stvar ovde (makar nakon prvih deset slušanja) meni je Identikit. Radi se o prvoligaškoj Radiohead pesmi, emocijom vođene melodije, s efektnim aranžmanom koji pored Yorkeovog viševokalnog minuta ludila ima i neočekivani „hor anđela” koji osvežava strukturu pesme i čini je posebnom unutar relativno uniformne građe. U nešto manje impresivnom obimu, ali sličnim sredstvima dejstvuje i Decks Dark.

 

 

Možda je to vama bilo očigledno i pre, ali ako mi se A Moon Shaped Pool izdvaja po nečemu, to je njegovo referisanje na prog-folk sedamdesetih, Tima Buckleyja pre svega, a donekle i Johna Martyna. Deo ovakvih uticaja možda se može pre pripisati Greenwoodovim druženjima s Rajasthan Expresom tj. istočnjačkom vajbu koji je ionako bio ključan za promenu zvuka sedamdesetih, ne samo u folku. Desert Island Disk je dobar primer, The Numbers vrlo dobar, Glass Eyes odličan, a poslušajte i Present Tense da čujete na koje sve moguće načine se ovoj pesmi ne dâ/dozvoljava da bude obična akustična folk pesmica. Srećan sam što stvari nisu ekstremizovane kao na (Buckley-evim) Lorca ili Starsailor.

Ima dosta pesama koje ne bih nazvao filerima, ali bih ih nazvao stubovima onog robovanja „rejdiohedovskom”. Takve su, recimo, drugi singl Daydreaming (esenšli trideset najnezanimljivijih sekundi Karma Police razvučenih na šest i po minuta) ili Tinker Tailor Soldier Rich Man Whatdafucker… u kojoj po nekakvoj lupovanoj saundtrakičnoj elektronici Yorkeov glas baulja poput Hamletovog oca, po ko zna koji put. Nažalost, isti komentar stoji i za True Love Waits koja je nakon dve decenije i iks živih verzija konačno zaslužila i svoju (finalnu) studijsku. Što se mene tiče, fama oko ove pesme odavno je nadmašila njen kvalitet. A neko bi trebalo da Radioheadu zabrani upotrebu klavira i svih ostalih dirkastih instrumenata. Verovatno najbolja stvar koja bi mogla da se podvede u ovu grupu pesama jeste Ful Stop u kojoj bend dosta kompaktno sistematizuje sve elemente koji ih čine jedinstvenim i kreira jednu skoro Suicide-nu temu. Minus Alan Vega.

SELEKTAH: (jedva) 7 minus / 10

Podeli s drugima