Pevajuće srce: Knjiga tihih refleksija – Ivan Iljin (Orthodox Christian Translation Society, 1958/2016)
Pevajuće srce bavi se pojedincem, vernikom ili nekim bliskom veri, osobom koja će na zgarištu istorije i večnih dilema, u nekoj budućoj zemlji i daljoj konstelaciji, rešiti nagomilana pitanja egzistencije i večnih dilema identiteta
Darko Doni
Teško je u današnje vreme promeniti bilo šta, pa i zadržati se na starom i pouzdanom. Savet pametnijih od mene je, uglavnom, da se čuva aktuelna pozicija. Ako situacija nije povoljna, jednostavno čekati i spremati se za bolji trenutak. Mnogo je vremena za razmišljanje, malo za akciju. Samoispitivanje može da traje unedogled i ako čovek nije posvećen sebi, svojim ciljevima, pa i ako ne veruje, to može da ga dovede u ozbiljne probleme. Ponekad je dovoljno da pogledamo u prošlost i vidimo da je bilo hrabrih i vidovitih.
Jedan od takvih je ruski aristokrata i filosof religije Ivan Iljin, rođen 1883. godine u Moskvi. Čvrsto je branio stavove belogardejaca, konzervativne monarhističke ideje, a bio je i vatreni pobornik duhovnog jedinstva svih Slovena. Umro je u Švajcarskoj emigraciji 1954. godine. Njegova dela danas se posmatraju s priličnom rezervom i skepsom u intelektualnim krugovima Zapada. Zameraju mu se desne i ultraklerikalne pozicije, verovatno zbog brige za očuvanja položaja i privilegija kritičara.
Zahvaljujući, pre svih, režiseru Nikiti Mihalkovu, matični Rusi ga danas s ponosom i intenzitetom otkrivaju prvi put. U dijaspori je dostigao kultni status. Baćuške istražuju i pokušavaju da primene u praksi sve ono što ga je svojevremeno umalo koštalo života. Jednu veliku naciju komunistička vrhuška lišila je pre svega činovničke elite koja se bespoštedno kalila vekovima i tako osakatila sistem tradicionalnih, ali i nekih opštih vrednosti. Danas zarastaju te rane. Pričinjena šteta, naizgled, nesaglediva je. Iako se upravo tom sloju društva mogu pripisati mnoge nepravde i nelogičnosti, nepostojanja demokratskog aparata, nacionalnih institucija, visokih i žučnih debata unutar i izvan samog korpusa, čine još veću štetu – od naizgled izbegnute. Postsocijalističke države su države diskontinuiteta i mukotrpna tranzicija je dokaz koliko su bolne i teške zajedničke rane i rane njihovih jedinki.
Pevajuće srce bavi se pojedincem, vernikom ili nekim bliskom veri, osobom koja će na zgarištu istorije i večnih dilema, u nekoj budućoj zemlji i daljoj konstelaciji, rešiti nagomilana pitanja egzistencije i večnih dilema identiteta. „Duboku moralnu krizu” možemo da savladamo samo povratkom „veri, ljubavi, slobodi, saosećanju, otadžbini, naciji”. Jedna od niti koja se proteže kroz sve delove ove knjige.
O kakvoj i koliko zahtevnoj literaturi ovde je reč? Zahtevnoj. „Prazna imaginacija” otežava čitanje jer moramo da „osećamo sa srcem i kontempliramo sa srcem”. Čitati znači „tražiti i pronaći”. Pre svega moramo da se posvetimo ljubavi, jer bez nje postajemo „indiferentni naspram dobra i zla”, moramo da dostignemo „ultimativno dobro, izaberemo ga i živimo” u realnom životu. Pojmovi se nižu.
Pojam korektnosti: Suština korektnosti je u „različitom pristupu, različitim ljudima” i svesnom ovladavanju tim razlikama. Samo iz toga može da se izrodi „objektivna ljubav”. Po rečima Svetog Serafima Sarovskog „čovek je najveća ljudska radost”.
Pojam krivice: Traganje za sopstvenom krivicom dovodi nas do toga da „delimo zajedničku krivicu s ostatkom sveta”. Ne smemo da bežimo od odgovornosti i razvijajmo je permanentno u nama samima.
Pojam prijateljstva: Sam pojam prijateljstva u uskoj je vezi s duhovnom srodnošću. Površno poznanstvo i slaganje mogu samo da nas udalje od suštine prijateljstva, pa i naše sopstvene.
„Škola života” nas uči da moramo da naučimo da slušamo, ne samo govor, nego i prirodu koja nas okružuje. Ne smemo dopustiti da nas okruženje u bilo kom trenutku deprimira, savlada. Moramo da se posvetimo vrednostima višim od onih koje nam stoje nadohvat ruke.
Pojam zdravlja: Samo zdravlje povezano je s harmonijom s prirodom, jer ako joj se suprostavljamo, suprostavljamo se i samom Bogu koji ju je stvorio. Vratimo se prirodi i našoj stvarnoj duhovnosti, jer je ona sama po sebi lekovita i delotvorna.
Svet koji nas okružuje u skladu je sa sopstvenim potrebama. Sam od sebe eliminiše sve što mu je nepotrebno Ne pomerajmo „prašinu sveta”, živimo u harmoniji s njom. Budimo i velikodušni jer samo „posedovanje je umetnost za sebe i u sebi krije tajnu ljudske nesreće”. Kontrolišimo naše posedstvo i ne dopuštajmo suprotno – da posedovanje ovlada nama. Nemojmo da se bojimo starenja, odvojmo taj – pojam – od našeg bića i tako dajmo viši smisao našem postojanju.
Duhovno slepilo je raširena pojava. Ako nas je već život oslobodio i podario nam svetlost, ne odvajajmo se od nje. Molimo se predano, čak i onda kad nas molitva tera na „sumnju, ispituje nas, očajava nas”. Plodovi će pre ili kasnije da se pojave.
Pojam patnje: Sve živa bića „moraju da se suoče s patnjom”. Patnja je zajednička i nikome nije strana. Ne patimo „od sveta, nego zarad sveta”. Planine i mora kojima samo okruženi, daju nam mudrost i snagu. Okrepljuju nas. Odaju nam tajne „svetoga postojanja”. Posmatrajmo i spolja i iznutra.
Postoje dve vatre. Svetovna i unutrašnja. Ova druga je duh koji gori u nama.
Pojam strpljenja: Obnova i duhovni preporod moraju da budu povezani s velikim strpljenjem. U strpljenju je i samopouzdanje i vera u sopstvenu snagu. Moramo da se prevaziđemo i da se posvetimo radu i kreativnom procesu u kojima je klica težnje za perfekcijom.
Pojam optimizma: Ne smemo da dopustimo da nas napusti istinski duhovni optimizam. Ako ga izgubimo, bićemo manje korisni i za zajednicu i za nas same. Neka naše reči imaju smisao.
Pojam samoće: „Posvećeni istini” možemo verovatno da se suočimo i sa „usamljenošću”.Trebalo bi da ovladamo vešto i tim životnim aspektom. Da nam ne smeta samoća. Da budemo jaki i u samoći i kad nismo sami.
I za kraj – jedino nepatvoreno iskustvo na zemlji jeste „pesma ljudskog srca”. Kad je istinski osetimo, to je ujedno i početak „novog života za nas”. Istinska ljubav. Snaga molitve.
Ostavite odgovor