Pedington – Pol King

Za vađenje iz naftalina gotovo zaboravljenog žanra porodičnog filma i njegovo spretno stavljanje u savremeni pogon ispostavlja se da ne treba mnogo – jedna londonska porodica i egzotična pridošlica koja im iz korena menja svakodnevnu rutinu

Marko Nikolić

Kada sam negde, nekad, video plakat za Pedingtona i simpatičnog medvedića na njemu, bio sam ubeđen da je reč o crtanom filmu. Ispostavilo se da nije. A odmah sam zapazio odštampano ime Hjua Bonvila, za kog sam mislio da pozajmljuje glas nekom od junaka. Ispostavilo se da glumi. Pošto je svojim bravurama u fenomenalnoj seriji Downton Abbey već postao nešto kao pridruženi član porodice, preplavio me osećaj toplog spokoja.

Seli Hokins, poznata po glavnoj ulozi u remek delu Majka Lija Happy Go Lucky, dodatno podebljava referentnost znalački obavljene glumačke podele. Pojavljivanje Meta Kinga, poznatog po tumačenju Super Hansa iz kultne komedije Peep Show, navlači instant osmeh na lice, pošto je reč o jednom od najsuludijih TV likova ikad, dok je za sloj (holivudskog) glamura zadužena pouzdana Nikol Kidman, što me iz nekog razloga podsetilo na prošlovekovnu katastrofu pod imenom The Avengers, verovatno najgorim filmom u karijerama Ume Turman, Reifa Fajnsa i Šona Konerija. Srećom, ovde to ni izbliza nije slučaj: niko od prozvanih nije spavao na lovorikama za minuli rad, već su udružili svoj talenat kako bi iznedrili film u kome se vrlo spretno vodilo računa o svemu. Krajnji ishod je inspirativna i topla ljudska priča, kakve još od osamdesetih/ranih devedesetih i Gunisa, E. T.  Vanzemaljca i npr. Gospođe Dautfajer ne gledamo tako često – uglavnom priklješteni između spektakularnog akcionog nemila i pozerskog indie nedraga.

Pedington je film za decu, i svojim ritmom i zapletom uspeva da angažuje gledaoca, ne podilazeći ni u jednom času najnižim filmskim trikovima niti pirotehnici kojom se kamuflira manjak supstance. Putešestvije peruanskog medvedića Pedingtona u London je uzbudljivo i poučno, no to nije ništa naspram onoga što ga tek čeka u glavnom gradu Velike Britanije, kud se denuo u potrazi za geografom Montgomerijem Klajdom, nekadašnjim dragim gostom u njegovoj postojbini „najgušće džungle najmračnijeg Perua“.

Pedington nije samo film za decu, on je mnogo više od toga. U njemu se može naići na uspela rešenja tretiranja (raštimovane) porodične dinamike, suptilne kritike društva, slavljenja britanštine i psihološke studije adolescencije i srednjih godina, a veštim baratanjem pop kulturnim referencama sve je to izvedeno pitko i elegantno, s ciljem da se oči same od sebe zalepe za ekran. Kao takav, on je vredan dodatak uspelijim „dečijim“ filmovima u poslednje vreme, dobitnicima dva poslednja Oskara za dugometražne crtaće – Zaleđenom kraljevstvu i posebno, izvrsnom Gradu heroja.

I dok se prvi tradicionalno drži mitske prošlosti, a potonji tehnološke budućnosti, Pedington, inače nastao po serijalu popularnih knjiga za decu autora Majkla Bonda, uspeva da se bez laktanja izbori za svoj distinktni identitet obajkovljavanjem sadašnjice, što je u teoriji vrlo klizav pod na kome u praksi nije zabeleženo nijedno padanje. Ako izuzmemo ispod prisutnu, poslovično tromu i učmalu sinhronizaciju na srpski, koja je na svu sreću zaobiđena pri gledanju samog filma.