photo-main

Kul. Sa dosta krema od kikirikija

Slobodan Vujanović

Volim Stones Throw. I koliko god mi apsurdno ili banalno neko izdanje sa te etikete delovalo, uvek će biti preslušano. Iako među mojim najomiljenijim albumima nema nijednog otale (ovde ima bar jedan, znaš koji (Quasimoto – The Unseen), prim. ur). Ali ima dosta interesantnih, neverovatnih, odvaljenih, ludačkih, „koje Žozefina jako voli“, koji super „idu uz“, koji su super da se provuku u emisiji među gitarama i metalima. I ima dosta letnjih.

Nekog posebnog povoda nema, osim ako ne slave punoletstvo. Film, kao i sam lejbl, prati neku svoju logiku. U ostalom, uradio ga je tip (Jeff Boradway) čiji se prethodni dokumentarac bavi Tajvanom i njegovom slobodarskom borbom.

U najvećoj meri, film je lična, a u još većoj, profesionalna biografija osnivača i glavokomandujućeg Stones Throwom, Peanut Butter Wolfa. Koji je kao i većina ljudi koji su napravili prave stvari sa crnim zvukom- beo. O Peanutu slušamo od najmlađih dana, od drugova iz detinjstva i roditelja mu, da bi potom kao „hedovi“ počeli da se pojavljuju muzičari koje je objavio, kolege i poštovaoci. Od Madliba, J Rocca, Mayera Hawthornea, preko Mike D-ija, Kanyea, do Commona i Questlovea. Svi su puni reči hvale, čuđenja, divljenja. Sam Peanut očekivano izgleda i ponaša se kao ne baš naročito ekstrovertna osoba (kad je trezan  ili strejt).

Ono što filmu daje na težini (tj toni) jesu dve, a možda i tri tragične stvari. Prva je smrt Peanutovog prijatelja i prvog muzičkog saradnika Charizme koji je stradao slično 2Pacu, a druga je prerana smrt J Dillae koji je pored Madliba činio stub, a potom i temelj ne samo etikete, već i zvuka koji je ona profilisala. Kao treću, ne baš neveselu stvar, naveo bih smrt muzičke industrije, naročito prodajnih kanala (i „lanaca“), koja je poprilično teško pala etiketi koja iovako nije naročito marila za komercijalni aspekt.

Film počinje i završava žurkom na Peanutovoj gajbi (to more vinila…), i to se čini kao ukusan ram za priču o izdavačkoj žurci koja traje već 18 godina. Naročito su „zabavni“ delovi nakon J Dilline smrti kada Peanut prestaje da objavljuje samo hip hop (-realted) stvari i oko sebe počinje da okuplja ludake i čudake (Gary Wilson), a potom i on sam odlepljuje (Folerio).

Informativno, zahvaljujući bogatoj kolekciji arhivskog materijala i kućnih snimaka odlično ilustrovano i dokumentovano, i s obzirom na bitnost samog imidža za etiketu sa efektnom grafikom i montažom.

Zidanje hrama samog sebi. Što je u Peanutovom slučaju ok.

SELEKTAH: 7plusplus/ 10

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •