Wes-Craven

Revolucionar tinejdžerskog horora i tvorac prvog modernog filmskog monstruma, Fredija Krugera, reditelj Ves Krejven preminuo je u avgustu ove godine

Kristina Đuković

Među ljubiteljima horor filma, Krejven će ostati upamćen ne samo po noćnim morama, već i po zabavi i smehu koji su, u filmovima ovog reditelja, neodvojivi od vriska.

Već u svom prvom filmu, Poslednja kuća levo, Krejven je podigao žanrovsku lestvicu – po uzoru na Džordža Romera, horor ne predstavlja poligon za potvrđivanje žanrovskih klišea, već otvoreno igralište za provokaciju i subverzivnu polemiku sa duhom vremena. Snimljen u podžanru slešera, ovaj, za ondašnja merila, brutalan film ujedno je satiričan komentar na teme kojima će se, sa manje ili više uspeha, Krejven baviti u čitavom svom opusu – popularnu kulturu i njene pasivne konzumente, odnos dobra i zla kao naučeni diskurs u patrijarhalnim dozerima u vidu porodice i institucija. Brutalnost Poslednje kuće levo ne potiče toliko od vizuelnog i narativnog sloja koliko iz rediteljskog poigravanja kulturološkim predznacima koji prevazilaze puku psihologiju likova i skockanost zapleta.

Krejvenova hrabrost i odbijanje da se bude još samo jedan pošteni proizvođač strave, postaje evidentna u filmu Strava u Ulici brestova koji je svom autoru doneo ne samo slavu rodonačelnika panteona originalnih filmskih monstruma, već i, za samog Krejvena, otkriće potpuno samosvojnog horora koji se bazira na pirandelovskom i, na momente, cirkuskom raslojavanju datosti stvarnosti i predstave. Osmišljen kao tinejdžerski horor u kom glavni junaci pokušavaju da spoznaju razliku između snova i jave, Ulica brestova samom je Krejvenu otvorila polje insipracije koje neće napustiti sve do poslednjeg filma i koje će samo dodatno zaošijati svojim drugim kultnim serijalom Vrisak.

Nadgornjavanje iluzije i stvarnosti postalo je šifra za Krejvenov ulazak u zabavnu igru sa samim žanrom, filmskim citatima i metanarativima iz koje je film, gotovo uvek izlazio kao pobednik. Vrhunac ove lucidne igre svakako je Krejvenov serijal Vrisak u kom je seme posejano u Ulici brestova sazrelo do svoje sopstvene realnosti utirući put čitavom novom talasu samosvesnih horor filmova od devedesetih do danas. Bez Vriska ne bi bilo serijala Znam šta ste radili prošlog leta, Konačno odredište, a posredno ni horora pronađenog snimka poput Projekta veštice iz Blera.

Iako je Krejvenova hrabrost da se kroz dosuđeni žanr lucidno izražava, umesto da bude puki izvođač klišea povremeno vodila i na manje plodno tlo, na putu između dva čuvena serijala, ovaj autor je stvorio i prave male bisere žanra kao što je film Ljudi ispod stepeništa. Donekle zagubljen u senci Fredija Krugera i čuvenog ubice sa maskom, sadistički par kapitalista koji terorišu ne samo čitav crnački kvart već i svoje potomke, otvara nam još jedno polje Krejvenove inspiracije, a to su bajke i slepstik crtaći i njihovo postmoderno i začudno presavijanje preko kolena.

U ovom filmu koji je, gotovo u potpunosti, snimljen unutar kuće ispregrađivane poput najstrašnije noćne more za Toma i Džerija, Kerolova Alisa progovara glasom dikensovske pravednosti protiv grotesknih likova Roalda Dala i makabrističke razularenosti sveta koji, baš kao u prvom Krejvenovom filmu, vreba ispod šoljica za kafu, forme porodice, molitve i predstavnika reda i zakona. I u ovom, kao i u svim Krejvenovim filmovima, ne preživljava onaj koji je nevin, već onaj koji je spreman da se suoči sa zlom tako što će sa dobro uvežbanih grimasa skinuti masku.

U jednom od poslednjih intervjua, objašnjavajući kako je postao predodređen za horor žanr bez prvobitne namere, Ves Krejven je zaključio: “Ako već moram da budem ptica koja peva u kavezu, pevaću najbolju pesmu koju znam.” Sada, kada Krejvenov opus pogledamo kao zatvorenu celinu, prvo što vidimo je upravo majstorstvo u prevazilaženju zadatih teritorija koje je mnogim Krejvenovim sledbenicima omogućio slobodniji i nepredvidljiviji let.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •