Nešvil – Keli Kuri

Sapunska opera za 21. vek

U pauzama obavljanja svakodnevnog posla u kompaniji za izradu reklama i muzičkih spotova, Amerikanka sirijskog porekla Keli Kuri je sa 34 godine života napisala svoj debitantski pisani predložak za film posle kojeg više ništa nije bilo isto. U pitanju je bio scenario za feministički klasik sedme umetnosti Telma i Luiz, koji je Kurijeva i producirala. Za scenario je dobila i Zlatni globus i Oskara. Sa zlatnom statuom u ruci, kratko je prokomentarisala najprestižnije filmsko priznanje: „Za mene, ovo je hepi end koji su neki želeli da vide u filmu!“

Ona kao da je sa svakim novim zadatkom pronalazila novi izazov za sebe, birajući kvalitet pre kvantiteta, te se tako okušala i u režiserskom poslu (Divine Secrets of Ya-Ya Sisterhood), da bi se nedavno i kao scenarista, režiser i producent pozabavila poslom koji mnogi ni hirurškim rukavicama ne bi pipnuli – kreiranju sapunske opere smeštene u glavni grad Tenesija, po kome je serija i dobila ime. Grad nije odabran slučajno, pošto se u njemu i inače dešava sve najvažnije vezano za kantri muziku, koju otprilike sluša svaki četvrti (ako ne i treći) Amerikanac a i Kurijeva je dobar deo života provela upravo tamo. Nalik dvema nezaboravnim družbenicama od pre par decenija, i Nešvil, nastavljajući niz muzičkih razglednica američkih gradova započet kultnim Tremeom, vrlo brzo razvaljuje uobičajene stereotipe koji se inače lepe za prokazani žanr.

Kurijeva je i dalje ona stara, nešto starija i i dalje mudra feministkinja koja u poprilično muškom svetu uspeva da izgradi i iznad površine održi tri snažna ženska lika, shvatajući muškarce pre kao saveznike nego kao nepomirljive neprijatelje „zrele“ za „konačno rešenje“, kako to ponekad izgleda u radikalnim varijacijama ove emancipatorske ideologije. Rejna Džejms (koju igra Koni Briton) nekrunisana je kraljica kantrija koja se ne snalazi baš najbolje u eri interneta, ali na svojoj strani ima veru u sebe i hrabrost da se hvata u koštac s problemima, a ne da beži od njih. Džulijet Barns u tumačenju Hejden Penetijer je nova instant zvezda na kantri nebu, koja je sa samog društvenog dna dospela u sam vrh zahvaljujući dopadljivom izgledu i surovoj radnoj etici, kao i mešanju tradicije sa modernim zvukom. Kao predstavnica mlađe generacije, njoj ne manjka popularnost, ali ono što ona želi je poštovanje legendi kantrija i život vredan življenja. Jedan od prvih koji primećuje da u njoj ima nešto više od prolazne mode je gitarista Dikon Klejborn, bivši Rejnin pratilac i ljubavnik (i otac njene starije ćerke), čovek koji je protraćio talenat u preteranom druženju s flašom. Iz neke palanačke zabiti u grad stiže i njegova sestričina Skarlet (u tumačenju australijske glumice Kler Bouen), i to isprva kao pratnja svog dečka, vrlo talentovanog ali i umišljenog Ejverija Barklija, da bi nedugo zatim njen kolega s posla iz Bluebirda, lokalnog kluba, Ganar u njoj otkrio i pesničko-kompozitorsku žicu i s njom oformio potentan autorski duet. Galeriju likova upotpunjavaju i Rejnini otac (krupna zverka Lamar, markantni Pauers But) i muž (Tedi) koga Lamar lansira kao kandidata za gradonačelnika grada kako bi ostvario svoje poslovne ambicije. Likovi su sveži, nenapadni i uverljivi, i prilično ih je lako zavoleti.

U viziji Kurijeve prva žanrovska konstanta od koje ostaju samo šrapneli je crno-bela podela junaka, tako karakteristična za mamutske serijale iz osamdesetih (Dinastija, Dalas) i njihove pojednostavljene naslednike u vidu latinoameričkih telenovela. Za razliku od brojnih aktuelnih što američkih što serija drugog mesta proizvodnje (od Orange is the New Black do Borgen), u kojima scenaristi nemaju previše milosti prema svojim junacima, Kurijeva blago i sa puno topline uspeva da sve svoje likove prikaže u nekoliko dimenzija, gotovo religiozno se pridržavajući postulata japanske šinto religije po kojoj je priroda svakog čoveka u osnovi dobra, što je retko dostignuće u eri cinizma i relativizacije gotovo svih društvenih vrednosti. Njeno suštinsko čovekoljublje ne gubi se ni pri hvatanju u koštac sa gorućim pitanjima trenutka (i večnosti) poput gej prava, razvoda, preljube i poroka, a siguran rukopis je uočljiv i pri neizbežnim sudarima tradicije sa naletima sveprožimajućih promena, i moći arhetipa da i u postmodernoj izglobljenosti ostanu arhetipi. I sve vreme to se postiže suptilnošću i pitkošću, bez stida i transfera neprijatnosti, igre na kartu šoka i presuda „preko kolena“. I upravo to su lekcije koje ovde tek treba da budu naučene.

Osim preovlađujuće izvanrednog scenarističkog rada, Nešvil se može podičiti i prilično vernim prikazom funkcionisanja muzičke industrije koja grca u neinventivnosti i neisplativosti nakon omasovljenja interneta. Turneje i unosni sponzorski ugovori su jedini preostali izvori zarade, bara je sve manja, a krokodila sve više, ali kvalitet uvek ispliva na površinu, i točak se i dalje okreće. Uspeh Kurijeve u ovom segmentu sigurno je delom zasluga i njenog supruga, (između ostalog) legendarnog muzičkog producenta T-Bonea Burnetta, koji je tokom prve sezone bio zadužen i za superviziju muzičkih sadržaja, kojih ima u izobilju u obe do sada prikazane sezone, da bi se zatim posvetio odličnim muzičkim segmentom u precenjenoj i veoma gledanoj seriji Istinski detektiv. I druga sezona Nešvila, iako vrlo dobra, sa spektakularnim finalom, ipak ne trpi poređenje sa maherstvom zapetljavanja i raspetljavanja radnje koje je demonstrirano u uvodnoj sezoni.

A kad smo već kod muzike, posle ovog gledalačkog iskustva postaje jasnije zašto je ta muzika najpopularnija u Americi – baš kao i u svakom drugom kutku sveta, ono što je rukotvorina naroda, u narodu najbolje i prolazi. Ostaje osnovana sumnja da ćete po audio-vizuelnoj degustaciji ove serije baš postati obožavalac ovog muzičkog pravca (za to probajte gledajući divnog, starog Oskarovca, film Nežna milosrđa), ali vam svakako neće smetati, jer je posve u funkciji priče, a i tehnički je sve urađeno besprekorno, kako je to već i standard tamo gde šou biznis zaista i postoji. I što se tiče aktuelne igrane ponude na malim ekranima, Nešvil je za sada ne samo novi standard, već i vrhunska TV zabava, koja ne nipodaštava i ne potcenjuje auditorijum, niti mu podilazi jeftinim trikovima, već mu veruje i bodri ga, uveravajući ga da su čuda moguća bukvalno na svakom koraku. Samo ako tako odlučimo.