Nemam šta da obučem

---

Definitivno ću morati da trošim pare, da kupim jedne salonke, neke ‘aljinice ili tako nešto. Da imam šta da obučem kad su situacije

---

– E, aj‘ mi donesi one tvoje blesave cipele!

– Koje?

– Ma one bre što si ih nosila kod Danijele na promociji.

– ‘Si ti luda, deset centimetara je potpetica.

– ‘Ću da probam. Sećam se da su bile otkačene, a nemam šta da obujem za njen rođendan.

– A šta ćeš da obučeš?

– Nemam pojma, imam tri kombinacije, zavisi od gilja. Videćeš.

– Dobro.

Donese cipele. Bež su, pa imaju crvene detalje oko pete, pertlaju se. Fora su, bre. Obujem ih. Udobne, ali!!!

Au!

Au!

Auuuuuu!

Porastoh na metar i sedamdeset. Zategnu mi se kičma, izdužiše noge, ali idem sve nešto unapred.

Jebote, kako se hoda u ovome?

– Pa ne znam – reče ona koja ih je jednom obula. – Ja sam uspela nekako. Ti bre nemaš kondiciju.

I to ti najbolja drugarica.

Kuvam ja kafu, stiže i sestra, a ja sve grdna nešto unapred idem, saplićem se. D’izginem, bokte.

Ali, kao rešila ja da mogu.

Morala sam do ve-cea, sedoh na šolju, udariše me kolena u zube. O, jebote!

Nemam ja ovolike noge, i ne umem da hodam sve unapred u ovome. Zajebi, ima da padnem i prospem se.

Izuvaj.

A šta da obujem i obučem sada, kada sam to zamislila.

Ček, imam neke cipele što mi je dala Jelena komšinica, nikad ih nije nosila. Manja je potpetica i ima ono seksi udubljenje, gde je noga otkrivena s jedne strane.

Brljala sam, i jedva ih iskopala!

Mislim, ja uvek nosim ravnu obuću, patike i takoto. Salonke, čini mi se, nikad ne kupih. Dama od mene teško.

Obuvam cipele, moj su broj, al’ mi nešto šuntavo. Ne kapiram šta je.

A ove dve plaču od smeha, ne znam šta im je, pokazuju prstima na moje cipele i smeju se ko nezdrave!

– Ma, šta je, bre, šta vam je smešno?!

– To otvoreno ide unutra, a ne spolja, kokoško jedna.

– Ma daaaaaj, šta će unutra, unutra se ne vidi, mora da je spolja.

One već sline brišu rukavima.

Obuh, kako su rekle, i ju, legoše mi cipele ko budali šamar.

Rekla sam da nikome ne pričaju jer ću ih zadaviti!

Ja ću!

I evo me pričam.

Šta sad da obučem?

Ček, imam onu lepu crnu haljinu od pre sto godina.

Obučem je, a ono burence izletelo.

Pa odakle mi bre ovoliki stomak!

Pu, majku mu.

Ček, imam i onu drugu crnu što se širi na dole, pa ću zelene čarape i ove crne gilje.

Odem, opet se presvučem, vratim.

Ona sa zelenim čarapama, ko Šiptarče da sam. Tiba pupi ispod, kao da sam peti mesec trudnoće.

Pa, jeboteeeeee!

Ček, idem crne lone i nešto gore.

To nešto gore je sve bilo gore od gorega.

Sedoh u očaju da nemam šta da obučem, i da ću ići u farmerkama i šlus!

– Ne može, lepo je mesto. ‘Si videla da je fenserica, a i pedeseti joj je rođendan, nema smisla da ideš u farmerkama.

– Pa šta, fora je.

– Ne može.

Sutradan su mi donele bluze, džidže-midže, sakojčiće i bodiće, ove-one.

Sve sam probala i psovala sto puta i rođendan, i ribe, i šminku i frcokle što mi je frizerka namestila i sve.

Obukla sam neku seksualnu, što ima bušne rukaviće, s leopard-printom. Crne lone, i one cipele s unutra otvorom i solidnom potpeticom.

Riba ja, jebote!

Kosa, nisam ja, bluziče nisam ja. E, bar ću zeleni lak da namažem, da se osetim kao ja kad se negde pogledam.

Stresno, majke mi!

Na rođendanu nam je bilo lepo.

I sad mislim, kad sledeći put budem imala takvu situaciju, šta da obučem, šta da obujem, šta?

Kad ja imam farmerke, patike, duksiće, neko bluziče i ništa elegantno.

Definitivno ću morati da trošim pare, da kupim jedne salonke, neke ‘aljinice ili tako nešto. Da imam šta da obučem kad su situacije, tamo gde treba da si u skladu s godinama, ambijentom i ljudima.

Muke!