bilinaslovna

Otrgnuto od „zaborava“

Marko Nikolić

billy woods – Today, I Wrote Nothing (Backwoodz Studioz)

 

bili

 

Ništa ne napišete mesecima, i onda se ukaže neki ovakav album sa naslovom da vas podseti na to, iako svetu generalno i nije potrebno vaše pisanje, to ne može da se zna dok se nešto ne napiše. Ukoliko ste fan one tvrđe, pravoverne struje hip hopa koja sebe nikako ne vidi kao šljaštavu alatku u rukama pop hegemonije (ovo istovremeno zvuči i budalasto i romantično, pod uslovom da ove pojmove ne shvatamo kao sinonime), billy može da vam postane dobar drug i sabrat, ali samo pod uslovom da vas zabavlja da svoje vijuge terate da rade i to zovete razbibrigom. Moj prvi susret sa njim me naterao da se pozabavim back-katalogom i imena Vordul Mege sa kojim je sarađivao na jednom od prošlog, i Elzhija koji mu je ispomoć na ovom sasvim lepo odzvanjaju u ovim ušima, a sveukupno ploča ne beži od glavolomnih ambicija Dr. Yen Loa (potražite u nekom od prethodnih pasus prikaza). Mi koji volimo i slušamo hip hop koji nije pop volimo da se ložimo da bi ovakve ploče mogle da se svide i ne hop hop da pop glavama, ali se to u praksi uvek ispostavi kao utopija. Možda baš i zato, billyju ne preti opasnost od vetrenja u koje pop po pravilu upada pokušavajući da se ubedi da je stvaran. Ovde se uglavnom priča o onoj uličnoj stvarnosti koja je i sama negde konstrukt, ali na ovoj ploči se ne beži i od tog znaka pitanja kao veoma verovatne mogućnosti, i upravo tu je položena njena nesporna umetnička vrednost. (9/10)

 

 

Grimes – Art Angels (4AD)

 

art_angels_2

 

Ma šta vam uradili, ma šta vam govorili, istina je poprilično jednostavna: pop muzika je slušalački ekvivalent žvakaće gume. Više je zanimacija nego što je nasušna potreba, brza i jednokratna, okrenuta trenutku a ne večnosti, pre nego što vam zauvek napusti usta tj. uši. E sad, to što su ovde žvake proglašene za (duhovni) luksuz bolna je ostavština titoističkog feudalizma u kulturi, no to ovde i nije naša tema. Fakat je da je Claire Boucher na svojim diskografskim počecima zvučala podjednako čvrsto i eterično, prijemčivo a nemoguće da se spozna, daleko a kao da je uvek prisutno, kao nesvest na rekreativnoj nastavi. Njena žvaka je bila drugačija, i to u momentu globalnog duhovnog bankrota nije moglo da ostane neopaženo – jer to i jeste jedna od funkcija pop muzike, da te odvede na mesta za koja nisi ni sanjao da postoje i osvetli ti još jednu mrvu sopstva. Pošto se to pročulo i Grimes je prešla u igru sa jačim ulozima, a masa je poslušno sažvakala šta im je servirala 2012, iako je iz vizure njenih početaka i dobrovoljnog dadiljanja muzičkih anonimusa u sopstvenom slušnom aparatu sve to izgledalo da ima manje opijajućeg ekstrakta nečuvenog. Duh je i dalje bio tu, lahornost post-logike poznog neoliberalizma. To za ovu ploču ne mogu da kažem, preslušao sam je i ne sećam se da sam čuo išta vredno pomena iako su boje i konture planski pojačane, ali fora sa Grimes je što je kod nje praznina garantovala suštinu, a forma otkriva kosti kao i svake druge. I to kao da je neka zakonitost za albume koji se nađu na prvim mestima 90% godišnjih lista (biće ih nekoliko i na Slovopresu). Zašto onda pišem – zato što mislim da je drugar Sloba u svojoj kritici žestoko omašio, iako je uobičajeno sigurnim rukopisom ispisao, i tim promašajem ipak me inspirisao da napišem ovih sada već deset redova ni o čemu. Hvala mu. Kapiram da bi se sama Grimes oduševila činjenicom da dva srpska post-recenzenta vode kvazi-polemiku oko njenog albuma, za koji je najveći problem to što je polemika o njemu zanimljivija od njega samog. Čak i u Srbiji, „zemlji“ „javnih“ „pakovanja“. (4.5/10)

 

 

Morti Viventear – Trip de boucles piquées (Luana/Anette)

 

morti

 

 

Za ovog kvebečkog producenta momentalno je jasno da mu je rani DJ Shadow neka vrsta ikone na zidu, da se tu temeljno studirala instrumentalna hip hop avangarda devedesetih koja i dalje odoleva zubu vremena u svojim ludističkim, sinematičnim i avanturistički nastrojenim ekskurzijama po nepojmljivom. Ovaj sofisticirani, puristički ukus se pomoću mitske MPC mašine ovaploćuje iliti konkretizuje suštinski menjajući ulogu „muzičara“ – umesto da vi radite za nju sviranjem na konvencionalnim instrumentima, vi montirate već postojeće zvučne zapise u novu celinu, čime trud nekolicine svirača biva sveden na strpljenje jedne jedine osobe, što odgovara tržišnoj realnosti ekonomisanja, socijalnoj klimi otuđenja i cikličnoj prirodi faktički nepostojeće kategorije vremena. Ovo poslednje nije pomenuto tek uzgred jer Morti (teško pamtljivo ime) zna da u glavi vreme ne postoji i da svaki trenutak ima potencijal da postane večnost i da sećanja ne stare kao u predivnoj We Met At The Gate. Bogu fala, ima još tako zaokruženih komada. Otud i onaj najređi, a uvek dobrodošli vanvremenski kvalitet ove ploče koja je besplatna a u svojim ubistvenijim trenucima zapravo i nema cenu, pa se sve čini kao vrlo fair deal. (8.5/10)

 

Podeli s drugima
  • 3
  •  
  •  
  •  
  •  
    3
    Shares