Muzički pasus-prikazi (8)

Red prosvetljujuće buke, red iskuliranog hip hopa, red punky povratnica…

Marko Nikolić

Sleater-Kinney – No Cities To Love (Sub Pop)

Nakon gotovo decenijske diskografske pauze, sveženski indie/punk trio iz Olympie, prestonice države Washington i neformalnog centra američkog feminizma, vratio se na scenu ubitačnim osmim studijskim albumom i u nešto više od pola sata održao ubedljivu lekciju o rocku kao stanju duha a ne godina. Kao da nigde nisu ni odlazile (a zvanično se nisu ni raspadale), Sleater Kinney, i dalje bez bas gitare, sa članicama u kotrljajućoj petoj deceniji života demonstriraju vitalnost i veštinu u pisanju pesama sa glavom i repom, kojima ne manjka ni uverenja, ni žestine ni melodije. Apsolutno kultna grupa na američkoj sceni, svojevremeno lansirana kao poslednji izdanak „riot grrrl“ (nikad nisam bio načisto sa koliko „r“ se piše, a neću sad da proveravam) pokreta, čini se da međunarodno ne uživa ni izbliza toliko poštovanje i popularnost kao kod kuće, gde su devedesetih dizale prašinu kao otvorene biseksualke, ne skrivajući međusobne emotivne veze (tada je to bio big deal, danas je pre pravilo nego izuzetak). Tih devedesetih su izdavale ploče za kultnu etiketu Kill Rock Stars, a danas su i same postale (ne samo) rock zvezde (budući da je članica grupe Carrie Brownstein poznata i kao glavna zvezda TV serije Portlandia). No, iako je indie već neko vreme pritajeni mainstream, ovo je nesumnjivo zrela, zaokružena, odlična ploča. (8.5/10)

Akua Naru – The Miner’s Canary (Not on label)

Treći album Amerikanke koja već nekoliko godina živi u Kelnu na papiru bi trebalo da predstavlja poslasticu za svakog istančanog fana crnačke muzike i hibrida žanrova čiji su koreni u njihovoj (ropskoj) tradiciji. Rođena pre gotovo 37 godina kao LaTanya Olatunji, Akua nesumnjivo zna i da repuje i da peva, a u kombinaciji sa lokalnim muzičarima sebi je postavila težak zadatak da „oživi“ žanr koji se češće otima živoj svirci nego što joj je sklon. U tom, tehničkom smislu ova ploča (koja duguje naslov staroj tehnici alarmiranja rudara koji su nekad na posao nosili sa sobom kaveze sa papagajima, posebno osetljivim na isparenja – eventualna smrt pernate životinje bio je znak da se hvata bežanija) nesumnjivo poseduje svežinu i lepše klizi od, recimo, pojedinih radova grupe The Roots ili onoga što radi Erykah Badu, koji u svom purizmu umeju da zazvuče suvo i tupo. No, iako nesumnjivo angažovana i željna da ostavi pozitivan lirički trag, Akua Naru ima premalo pamtljivih rima za duže zadržavanje uz njenu muziku. Ako vam treba nenametljiva žvaka za uši, ovo je korektan izbor, hranu za glavu moraćete da potražite na nekom drugom mestu. (5.5/10)

Lightning Bolt – Fantasy Empire (Thrill Jockey)

Više od pet godina trebalo je legendarnim „topioničarima mozga“ i ambasadorima noisea iz Providensa u Rod Ajlendu, duetu Lightning Bolt da se oglase novim, petim studijskim albumom (mada je meni drag i bučni, pervertirani country sa EP međuizdanja Oblivion Hunter iz 2012). Postojao je dobar razlog za to: prema rečima basiste Brajana Gibsona, bend nije bio zadovoljan rezultatima do kojih je došao uobičajenim sredstvima (snimanje jam sessiona) te se po prvi put u dvodecenijskoj karijeri odlučio za rad u pravom pravcatom studiju. To nije jedina promena – grupa je promenila etiketu, te umesto lokalnog Loada (bračni par koji drži ovu kuću je dobio dete) novu ploču za nekoliko dana objavljuje nezavisni titan Thrill Jockey, a posle godina i godina sviranja po podrumima, ispod mostova i tome sličnim bizarnim lokacijama, grupa je konačno rešila i da se popne na binu. Sve ostalo u vezi s novim albumom je uobičajeno stanje stvari: iako malčice strukturisaniji od prethodnika (teško je to objasniti neiniciranima) Fantasy Empire je lako povezati sa ostatkom soničnog opusa grupe, na čije je mahnito bubnjanje redovno maskiranog, još jednog Brajana (Čipendejla) i bas opterećen brojnim efektima nemoguće ostati ravnodušan – ili ćete u susretu sa ovim zvučnim zidom osetiti fizičku bol, za koju je Orvel u 1984. tačno primetio da sa sobom donosi samo jednu jedinu misao – da odmah prestane, ili ćete, ispljuskani slapovima buke, kao u centrifugi mešalice za beton doživeti onostrano prosvetljenje dok vam se koža i bukvalno bude ljuštila sa lica. Za ljubitelje, nova ploča je još jedan diskografski trijumf i surova demonstracija moći koja dolazi kao plod autentične, nesvodive vizije. Brojni savremeni muzičari uzdaju se u buku kao adut, ali i dalje niko ne zvuči kao ovaj uvrnuti, tahikardični buldožer. (9/10)