erase

Mmm… Mešano muzičko meso: čudaci, puristi i eklektičari i njihova najnovija izdanja na Slovopresovom pasus-skeneru

Marko Nikolić

Erase Errata – Lost Weekend (Under The Sun)

erase1

Nastala krajem prošlog veka u Oaklandu, sveženska rock trojka Erase Errata vratila se na scenu ovim mini-albumom posle devetogodišnje diskografske pauze. U međuvremenu su se članice raštrkale širom Amerike, a neke među njima su postale mame, ali je duh različitosti očigledno dozreo, sačuvan. Iako plod slučajnosti, reaktivacija je odlično tempirana i prilično osvežavajuća jer nas Lost Weekend, inače nazvan po video klubu u San Franciscu u kome je bubnjarka Bianca Sparta dugo radila (a sam video klub je, naravno, nazvan po višestrukom Vajlderovom oskarovcu, u samo dvadesetak minuta podseća na mogućnosti uspelog i nadasve zaraznog eksperimentisanja indie/postpunk zvukovima. Čvrste „a la Gang of Four“ deonice na basu Ellie Erickson i ukusno aranžirani duvački izleti pevačice i gitaristkinje Jenny Hoyston na prvo slušanje zvuče iščašeno, no brzo postaje jasno da ova ekipa poseduje ne samo ideje i veštine da ih sprovede u delo, već je prisutna i očigledna sviračka hemija između članica i neupitno vizionarstvo. Gotovo perfektna ploča. (9/10) 

Mega Ran & Storyville – Soul Veggies (Brick)

mega

Udruženi (zločinački) poduhvat dva američka repera prečišćeno je i svedeno ljubavno pismo samim temeljima žanra, postavljenim u tzv. zlatnom dobu hip hopa, od sredine osamdesetih do sredine devedesetih, kada su, danas se bar tako čini, ovakve ploče – brižljivo smišljene, duhovite i pametne – bivale objavljivane svake druge nedelje. Mega Ran, nekada učitelj iz Filadelfije, koji je batalio karijeru u školi i posvetio se nerdcore ogranku hip hopa (otuda mu i ime koje je miks njegovog starog alijasa Random i naslova čuvene igre Mega Man, koju je u saradnji sa softverskom kućom Capcom ), uz pomoć svog kompanjona iscrtava na ovoj ploči nove konture žanrovskog purizma, obračunavajući se između ostalog i sa (trenutnom) žanrovskom ispraznošću u monumentalnoj Rappin’ About Rappin, dok je rakimovski ugođaj u prvom singlu React (pusti ispod) doveden do samog srca tame gruva. U skladu sa betl tradicijom emsiinga (a bogami i Mitrovdanskim ustavom i Rezolucijom 1244), u novom singlu Artillery može se (na 0:53) čuti i Storivilov stih da (kao reper, prim. aut) „ubija kao kosovski vojnici koji služe u Srbiji“, no Soul Veggies je jedna prava feel good ploča i uprkos svom povrtarskom naslovu pre je reperski ekvivalent za iznimno sočan batak. (8.5/10)

MCFERRDOG – Lawd Forgive Me (1080p)

mcferr

Nisam najsigurniji kako se izgovara ovaj pseudonim Njujorčanina Maxa McFerrena no njegov drugi album pod ovim alijasom za sve hajpovaniju vankuversku etiketu 1080p spretno je i neopterećujuće preuzimanje house/acid osnova s kraja osamdesetih/početka devedesetih i njihovo razmeštanje u ovu deceniju. Ako vam se sviđalo šta je na počecima svoje karijere radio Šveđanin The Field (debi From Here We Go Sublime iz 2007) ili prošlogodišnji albumi raskalašnog norveškog partijanera Todda Terrjea i nemačkog avanturiste Kassema Mossea sva je prilika da će vam se dopasti i Lawd Forgive Me. Svojom nenametljivom i hipnotičnom raznovrsnošću zvučnih situacija koje funkcionišu i van svog uobičajenog habitata – kluba, ovaj prijemčivi album lako se može smestiti i u kontekst tzv. outsider housea, simboličkog elektro protesta protiv komercijalizacije klupske kulture i njenog svođenja na konzumerizam, što je već odavno tužna konstanta u ispranim i isflitriranim vodama tzv. deep housea. Slatka pomrčina umesto zaslepljujuće disko kugle paradoksalno predstavlja za sada jedino uočeno svetlo u ovom tunelu. (8/10)

Podeli s drugima