Muzički pasus-prikazi (5)

Omažisti i kopiranti. Slabiji i jači otisci, prvi deo. Striktno američki predstavnici, u petom izdanju standardne Slovopresove muzičke kritike

Marko Nikolić

The Soft Moon – Deeper (Captured Tracks)

Treći album oaklandskog solo projekta Luisa Vaskesa koji se za svirke transformiše u bend zvanično će izaći tek krajem marta, što naravno nije bila prepreka da ga do sada čuju svi koji su to poželeli, a to znači da se u njega polažu velike (tržišne) nade. Stvaranje specifične karamelaste (više u smislu gustine nego ukusa) bestežinske atmosfere putem mračne „onostrane“ buke i do sada je krasila ponudu (koja je, ruku na srce, oduvek bolje zvučala u nagoveštenoj teoriji nego u činjeničnoj praksi) još jednog u nizu indie aktova koji ima mesec u imenu, no, ovde je pod teretom povećanih ambicija napravljen zaokret i to na potpuno pogrešnom skretanju. U bezuspešnoj potrazi za samim sobom,  Deeper zvuči ravno i sterilno, isiljeno i bez sadržaja, a u nekim momentima čak i kao indisponirani Depeche Mode. Ovako se piše još jedno prazno indie obećanje. (3/10)

A Place To Bury Strangers – Transfixiation (Dead Oceans)

Četvrti album bruklinskih pop-bukača predvođenih Oliverom Akermanom, cenjenim kreatorom gitarskih efekata, iskristalisao je neke crtice u vezi s ovim bendom: 1) Iako se čini da je objavljen juče, bezimeni, razbijački debi grupe kojim je u indie mainstream  ponovo plasiran „shoegaze“ star je VEĆ osam godina. APTBS su preko noći ostarili, a da nisu ostavili dublji trag koji su im mnogi predviđali, nadajući se; teško je zamisliti nekog ispod 20 kome su omiljeni bend, a što ste bliži četrdestoj veća je verovatnoća da će vam Njujorčani zvučati kao „trećerazredni“ ______________ (upisati po želji kultni britanski bend s kraja prošlog veka). Grupa koja se već neko vreme muva tu negde kao postojeći entitet, a više se sluša po dužnosti nego iz zadovoljstva 2) APTBS prosto ne mogu da naprave ploču bez oscilacija i ova nije izuzetak. S druge strane, izleti u nešto ambijentalnije (a i mirnije vode) su osvežavajući, pa konstatujemo i prisustvo mesa na ovoj, nažalost u najvećoj meri mediokritetskoj kosti. (5/10)

Colleen Green – I Wanna Grow Up (Hardly Art)

S delom sada već novopečene tridesetogodišnjakinje prvi put sam se susreo kao novopečeni tridesetogodišnjak (pre nekoliko godina) i momentalno se zaljubio u njen glas, a da nisam ni znao kako izgleda, slušajući do iznemoglosti zarazni garage-punk-pop dragulj iz spavaće sobe Y Do U Call Me?, koji mi je, da se ne lažemo, svojom nepretencioznom genijalnošću (koja je uvek jednostavna) vratio veru u mogućnost muzike da pozitivno ne povlači za sobom i ljigavo, lažno i sve ono ostalo što želim da ne postoji kada je slušam. Uprkos prijemčivosti poletnog singla Heavy Shit, prethodni album Sock It To Me (2013) nije opravdao (prevelika) očekivanja, no nikada nismo gubili iz vida Colleeninu sposobnost da svakodnevnu stihiju pretvori u vanvremensku magiju, a da njeno iskreno nikada ne sklizne u neprijatno i patetično. Tih aduta ima i više nego dovoljno na novoj, ovogodišnjoj ploči, prvoj na kojoj Greenova ima podršku benda (uskočili prijatelji iz grupe Jeff The Brotherhood). U skladu sa naslovom albuma, u delo je sprovedena muzička ideja vraćanja korenima, što je za rođene tokom osamdesetih grandž – pošto pričamo o velikom ljubitelju kanabisa, nije iznenađenje što više podseća na iskuliranije predstavnice gitarskih devedesetih tipa L7 ili Veruca Salt, nego na raščupane kalašture poput (do bola lažnih) Babes in Toyland ili Hole, mada je (zaboravljena) Cobainova udovica nesumnjivo neko ko je umeo da napiše dobru pesmu za radio, baš kao i ova Kalifornijka rođena u šumovitoj divljini Masačusetsa. Fali tu još ono malo pa da možemo da kažemo da je reč o vanrednom izdanju, ali ni uočena solidnost albuma nije za bacanje. A ni izražena vera da ono što nam predstoji neće biti gore od onoga što smo već doživeli. (7.5/10)