Shilpa-Ray-24

Zaostavština iz vremena kad je sunce peklo jače… Post-festum, u hladnijem ambijentu, hladnije glave

Marko Nikolić

Fist City – Everything is a Mess (Transgressive)

 

fist-city-everything-is-a-mess

 

 

Ako me sećanje dobro služi, Fist City su iz Kanade i ovo im nije prvi album iako se prvi put s njima srećem. Ovde je za nas bitnije da se i to kaže: ovo je ultimativni post-hipsterski bend. Prosto zato što većina hipstera nije ni čula za njega, a sigurno im ne bi škodilo izlaganje sličnim talasnim dužinama – široko pozajmljivanje iz večno sadašnje istorije (kanona) pop kulture, potezanje iz vrča dvadesetprvovekovnog šljaštavog surogata boemije i jedno mazanje sveopštim „briga me šta će biti sa mnom sutra“ slojem ispod koga titra dovoljno jak signal brige… šta će biti sutra. U svojoj ljudskosti tj. insistiranju na aljkavom (dobro, ne baš kao Iceage) garažnom popu koji je sasvim dovoljno melodijski zarazan FC uspevaju da izbegnu melodramu histerije (kao recimo kod Bright Eyes ili ranih Liars) i ćorsokak mrkosti po svaku cenu (nemam primer, više sam mislio na toughness u imenu benda koji navodi na brzoplete zaključke) uspevajući da levitiraju po izanđaloj žičici onoga što bi danas trebalo da bude autentičnost (a žalim slučaj, ipak nije). Muški glas me podseća na nešto budnijeg i manje narkotizovanog Roberta Smitha, tu su i žene, a tamo gde ih ima, tamo je provereno i život. Spotovi su zanatski korektni a nenapucani, što znači da ima tu ideje, samo što živimo u post-idejnom vremenu čime je sudbina FC zapečaćena – slutim da će biti predmet obožavanja nekolicine opsednutih fanova i ostati totalna misterija za ostatak sveta, što na drugi pogled i nije tako loš scenario osim ako sam vas prekinuo u čitanju knjige koju je potpisala Zorannah. Suviše sam mator za opsednutost ovozemaljskim, ali u svakom slučaju sam fan jer ova ploča, od svog naslova pa do sadržaja nudi pasionirane putokaze u pravom smeru ka putu u kome se rađa prilika da samostalno izabereš. (8.5/10)

 

 

Shilpa Ray – is Last Year’s Savage (Northern Spy)

 

shilpa

Bruklinska Indijka je tu negde moje godište ili starija godinu dana, dakle sigurno već ima neku sedu. Ipak demoni je ne napuštaju pa ih ona ispušta muzikom, što ume da bude zajebano i vredno poštovanja kad dođeš u ove godine. Za razliku od bučne ponude preostale iz saradnje s njenim bendom Her Happy Hookers, ovde je na ploči potpisana sama što je negde i fer  a evo i zašto – ne pravi se mlađom nego što jeste. Sva ona ranija buka je nestala i sada je njena snaga mnogo razgovetnija posebno kad otvori usta – odmah je jasno kao dobar dan da je u pitanju susret s nekim ko je štošta prošao, prevazišao i ostao svoj na svome. To se prosto čuje. Ovde na scenu stupaju neizbežna poređenja sa PJ Harvey koja je slično muzički odrastala u javnosti, destilišući neprestano buku u potrazi za svojim glasom koji u tom procesu nije ništa izgubio, naprotiv. I koliko god da mi je ovakva Shilpa Ray draža od onoga što je PJ ponudila na Let England Shake (koji sam u vreme objavljivanja munjevito obrisao), ipak teška srca priznajem da je potonja konkretnija, darovitija i bolja autorka od prve, s većim darom da se obrati i takne širi krug ljudi. Šilpina ponuda je teška, ili još bolje rečeno – bremenita, i nije za svačiji stomak, osim onog koji se već naučio da vari kamenje (rock), tugu (blues) i gnev (punk) u ovom pozorištu života (kabareu)… (7.5/10)

 

 

Saturnalia Temple – To The Other (Listenable)

 

saturnalia

 

Na prvi pogled, Saturnalia Temple se na svom drugom LP albumu nimalo ne razlikuju od globalne bulumente stoner bendova kojima lista uticaja počinje i završava se sa Black Sabbath a spora, teška i repetitivna muzika služi tek kao povod za kršenje zakona u formi uživanja kanabisa. No, Šveđani su ipak od one ređe a srcu draže sorte metalaca koji su u stanju da kreiraju uvrnutu atmosferu koja s protokom albuma postaje sve neobičnija i hipnotičkija, kao neki okultni supstitut neimenovane psihodelične droge koja nudi ulaz u paralelne dimenzije ispunjene mrklim mrakom i anarhičnim haosom sa jasnim otiscima prstiju nečastivog na sebi. Naravno, ovo je elitistička ploča u najboljem smislu te reči što će reći da se najkvalitetnije konzumira individualno. Ne mogu ni da zamislim koliki ovo pičvajz može da napravi narkotizovanom umu, ali je dovoljno sjebano u najboljem smislu te reči i iz ove trezvene lože. Uostalom, testirajte sopstveni avanturizam. (8.5/10)

 

Podeli s drugima
  • 2
  •  
  •  
  •  
  •  
    2
    Shares