drdre

Leta prolaze, muzika ostaje

Marko Nikolić

 

Dean Blunt – Babyfather (Hyperdub)

baby

 

Nekad je za bluz bila dovoljna gitara i spoznaja da više nemaš šta da izgubiš. U ova digitalna vremena, za slične potrebe lepo će da posluži i laptop opskrbljen dobrim mikrofonom. Misteriozni Londonac na ovoj kratkoj ali ubitačnoj kolekciji neobjavljenih snimaka još jednom to dokazuje. Nakon prošlogodišnjeg prvenca za nešto veću etiketu, Dean Blunt nastavlja vrhunski niz započet sa debijem Redeemer iz 2013, i definitivno se ustoličujući kao najjači autor kog je izbacila dubstep poplava. Ime za ovaj žanr i dalje ne postoji, ali ga je prilično ugodno preslušavati, Blunt i dalje ume da pogodi žicu i izazove emociju svojom prigradskom pogubljenošću, mada se zahvaljujući nešto hiphopičnijem pristupu na ovom albumu može povući relativno bezazlena paralela sa Trickyjem. Mnogo duže i ambicioznije ploče ispadaju gotovo naivne u poređenju sa ovim kratkim ali intenzivnim iskustvom. (8.5/10)  

 

 

Tau Cross – S/T (Relapse)

taucross

Kultni engleski crust punk bend Amebix sredinom osamdesetih je brisao granice između punka i metala i posle dva objavljena albuma se raspao prosto jer je bio – ispred vremena (debi Arise! iz 1985. izašao je za poznatu etiketu Alternative Tentacles, grupa ga je promovisala godinu dana kasnije i u Sarajevu i Ljubljani), a onda im je, kako to već biva, vreme dalo za pravo (nota bene: dok su panksi spavali (čast izuzecima), metalci su vredno hvatali beleške). Grupa se pre neku godinu reformisala i objavila solidan povratnički LP Sonic Mass (2011) pre nego što je i definitivno otišla u istoriju. No, lider benda Rob Baron Miller, koji inače izrađuje mačeve na škotskom ostrvu Skye, okupio je ekipu u kojoj je bubnjar Away iz legendarnih Voivod te nešto mlađi gitaroši Jon Misery i Andy Lefton. Njih četvorica daruju ubitačnu metalsku ploču sa jasnim pank ivicama, nešto kao kad bi se fenomenalni i oštri Killing Joke još malo radikalizovali. Kad već pominjemo ove magove, i ovde je upliv okultnog očigledan pošto je inspiracija za tekstove zakopana u engleskoj istoriji pa su u stihovima pojavljuju živopisni likovi poput Džona Dija, alhemičara i astrologa kraljice Elizabete. Što se samog zvuka tiče, voleo bih da ovaj album što više sluša omladina, pošto je hitičan a beskompromisan. Matoriji će već prepoznati klasu. (8.5/10)

Compton: A Soundtrack by Dr. Dre (Aftermath/Interscope)

compton

Tokom kulminacije obalske šizme u hip hopu, lako je moglo da se pretpostavi posle pet minuta priče sa nekom napaljenom glavom da li više naginje zvuku Istočne ili Zapadne obale. Na kraju je pobedio Jug. Ili, bolje rečeno, pobedio je novac. Iako sa Zapada, Dr. Dre je jedna od retkih žanrovskih figura koja je transcendirala sve podele i iz svake drame uspevala da izađe još bogatija. Na kraju je postao milijarder, ali ne od muzike, već od prodaje sad već čuvenih (precenjenih i paprenih) slušalica. Muzika je usput postala privezak na njegovom ključu od Ferarija, i teško mi je da se otmem utisku da je ova ploča u samom svom temelju suštinski pogrešna. Dre je više dirigent nego što ima potrebu da se pojavljuje na sceni, dakle primenjuje najperfidnije menadžerske forice dok od Comptona stvara Holivud. I ima tu nekih gotivnih traka, ali da se ne lažemo, iako je ovaj album dizan u kritičarska nebesa jer se dugo čekao na njemu nema ničega što će da traje kao Still Dre, pa bolje to da pustimo kad već volim da čujem u prolazu, nego da se zamajavamo novim pesmama i pukim ispunjavanjem forme: (6/10)

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •