mor

Na koncertu Morrisseya u Sao Paolu, masa podiže na binu devojku sa belim štapom: „Ne mogu da te vidim, ali volim te.“, ispisano je na papiru koji mu pruža.

Dario Stajić

Autobiografija Stivena Patrika je lepo i prijatno, dobrim delom i jako bogato, rečito i inspirativno/konspirativno – ispisana. S druge strane, njegov privatni život i nije baš neka pogodna podloška za holivudski biopic – sve je nekako u domenu fiktivne introspekcije. Nekako, previše je obuzet brigom o sebi, unutrašnjim previranjima, a premalo stvarnom brigom o drugima, konkretnim potezima. Ta briga o drugima i kad postoji, daleko je od realnih, uzročno-posledičnih sfera. Više je vezana recimo za novinske napise, dnevno-političke teme i prilično je apstraktne prirode u svojoj suštini. Ipak, reč je o pevaču i tekstopiscu koji je na intimnim frustracijama i nedoumicama izgradio nesumnjivo impozantnu karijeru, a da nam one (frustracije) ni posle svih albuma i svih intervjua, pa i ove knjige u izdanju Penguin Classicsa nisu baš najjasnije rasvetljene. Fanovi su ipak skloni da se s njima emotivno identifikuju i da u njima pronalaze zajedničke momente i simptome.

Daleko je poznata ta hladnoća prema velikoj većini ljudi iz vlastitog okruženja i gotovo patološka ljubav prema flori i fauni koja strada na svakodnevnom jelovniku. Setimo se samo u ovoj knjizi nepomenute epizode kada je iz pratećeg benda izbacio ni krivog ni dužnog Richarda Hawleya, samo zato jer je u bekstejdžu pevao Elvisove pesme. I tako mu nenamerno pomogao da startuje solo karijeru.

Za razliku od danas već daleko poznate biografije „Morrissey & Marr“ autora Johnnyja Rogana u kojoj, ako se dobro sećam, prvih sedamdeset stranica u klasičnom britanskom pripovedačkom stilu otpada na geografiju i poznavanje prirode i društva poslednjih 300 godina Manchestera i okoline, ovde dikensovski odmah startuje priča o najranijim sećanjima: detinjstvo, voljene majka i dadilja. Već na sedamdesetoj stranici kreće sa slikom Jerryja Nolana na omotu debitantskog albuma NY Dollsa kao fetišom „prve žene“ u koju se zaljubio.

I ta i ostale ljubavi su u celoj knjizi maglovito opisane. Izvodi se zaključak da su te nesrećne ljubavi uglavnom platonskog i fiktivnog oblika i bez životnih sokova, tj. sa beživotnim sokovima. Morbidno.

Preko Billyja Duffyja dolazi do gitariste Johnnyja Marra ili Marr dolazi do njega i onda kreće priča o The Smithsima, nikad do kraja raščišćenim odnosima sa lejblom Rough Trade, komercijalnom uspehu, raspadu i sudskim raspravama sa bubnjarem i basistom. Ovo poslednje je i neki vid literarnog obračuna sa ljudima koji su „uživali“ dok je on kreativno duboko patio i zato zaslužuju da budu opanjkani do maksimuma. Morrissey se razočarao i u Siouxie i u Bowiea i u Neila Aspinalla i mnoge druge. I dalje je prijatelj sa Nancy Sinatra i Davidom Johansenom.

Zanimljiva je i epizoda kad sa likom iz NY Dollsa (mislim) razmenjuje utiske o životu. Ovaj mu kaže da je konzumirao toliko seksa i droga da ga čudi da je još živ, a ovaj mu uzvraća da je on od svega toga tako malo imao da se isto tako čudi da je još živ.

Solo karijera, albumi, turneje, putovanja i selidbe po svetu…

Da zaključim: knjiga je zabavna za bivše i sadašnje fanove Morrisseya. Novi album je odavno u fioci. Traži se izdavač. Da li je ovo moglo bolje Scotty? Neka odgovor na ovo pitanje ostane kovertiran uz jedan od brojnih poetskih citata iz knjige: „I’m just finishing my first encounter – what a let-down“ (Sparks).

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •