miki omot

Na svom debi albumu, šarmantni Zagrepčanin predstavlja se auditorijumu kao igrač za publiku

Marko Nikolić

Mazohizam praćenja muzičkih emisija posvećenih “domaćici” ranije je bio kudikamo jače izražen u mojim gledalačkim navikama. S padom kvaliteta, splaslo je i zanimanje – muzičari bi očigledno povileneli pred kamerama tako što bi se trudili da budu zanimljivi ili bi pričali o svojim usiljenim društvenim angažmanima koji ni gluvima ni slepima nisu izgledali bogznakako uverljivo, pa tako ni meni kada bih u prolazu gvirnuo. Tamo negde u prošlom veku, “rok muzika” je bila bolji, zabavniji deo realnosti u strogo kontrolisanoj ponudi, koja je u međuvremenu dobila kurirasto-ružičaste obrise, koji god kanal okrenuli. Njihovim šaltanjem, postajala je jasna skrivena mudrost tetki koje ne skidaju oči sa pripreme hrane na 24 Kitchen i TLC kanalu ili penzosa po kladžama jer opsesivno praćenje sporta, iako nesumnjivo pričamo o naštelovanom spektaklu, predstavlja usamljeni TV sadržaj koji još uvek ima veze sa nečim stvarnim, a realno je i jedino mesto na kome surovi brdski likovi Vejna Runija ili Nikole Pekovića uopšte mogu da budu uslikani.

No, iako filter proceđuje sve manje, ne znači da se ponekad ne naleti na preko potrebnu kesicu čaja. Posebno je to slučaj u vezi sa susedskom muzičkom ponudom, koja je na hrvatskoj državnoj televiziji i dalje osetno veća u odnosu na okolinu. Uz ogradu da gorepomenute hronične bolesti smaranja pred kamerama izgledaju isto i na ijekavici, ponekad se naleti na nešto silovito, osvežavajuće, šarmantno… realno. Pre više od pola dekade tako sam saznao za trio Diskurz (čiji mi je debi album i dalje jedan od dražih), a pre otprilike godinu dana na taj način je i mladi Miki Solus ušao u moj skromni dom. Na raštimovani bircuski štimung u kome je dominirao klavir, ovaj čupavi mladić je lenjo pokušavao da stigne muziku repujući o tome kako mu je “pun kufer” svega, ali u njegovim simpatičnim prozivkama Balaševića, SARS-a i tamburaša, nije bilo gorčine i usiljenog aktivizma, već pre šarma i spretnog žongliranja duhom u bujici toka svesti. Pošto se oglasio odavno izanđali alarm za suludost, zapamtio sam ime.

Slušajući njegov nedavno izbačeni debi prisetio sam se jednog fenomenalnog članka sa sajta Slate od pre nekoliko godina u kome se pisalo o razlikama između američkog i evropskog sporta. Došlo se do zaključka da je američki sport demokratski, a evropski aristokratski ustrojen. U potonjem slučaju, uvek imamo top 10 do 12 kontinentalnih klubova koji među sobom redovno raspodeljuju titule, u svaki meč ulaze sa presijom da se pobedi po svaku cenu, a TV prenosi njihovih utakmica koštaju najviše. Ključna reč u poimanju aristokratije je tradicija. I svake sezone izleti po jedan klub koji ne pripada tom kružoku i zadivi čitav kontinent i svet kako se lepršavo, uz upotrebu tehnike i vica sprda po terenima sa preplaćenim velikanima.

U životu nisam video čoveka koji ležernije izvodi penal od Gaicke Mendijete, nekadašnjeg komandanta Valensije na terenu. Za njegovog vakta, dva puta uzastopce su igrali finale Lige šampiona – i Real i Bajern su bili bolji. Njeno “hit” mesto zauzeo je Bajer Leverkuzen predvođen Balakom, kasnije prozvan “Neverkuzen” jer ništa nisu osvojili. Onda je usledila ona prelepa sezona kad su istrošeni favoriti padali ko kruške, a polufinale LŠ igrali Porto, Monako, Čelsi i Deportivo La Korunja – kakva plejada igrača – Dado Pršo, Diego Tristan, Derlej (svi na D!)… Svaka jača liga imala je takve sezonske bleskove, kada raja sedne za sto da jede, a plemstvo drhti: od Real Sosijedada sa tandemom Kovačević-Nihat u špicu i Atletik Bilbaa u Španiji, preko italijanskih Udinezea i Kjevo Verone i nemačkih Hofenhajma i Volfsburga (blizu stana u kome sam nekad živeo, na jednom zidu je pisalo “Ne piši grafite”, ispod čega je neko drugom bojom dodao “i Džeko”) do ovosezonske lepote u igri engleskog Sautemptona kojoj nemalo doprinosi i jedan Srbin, Dušan Tadić. Uprkos razlikama u stilu igre i formacijama, sve ove timove krasila je odvažnost, hemijski balans koji je nemoguće kupiti ali je njihove igrače približavala božanstvima tako što je od njih pravila heroje.

Pogodili ste, Miki Solus je jedan od takvih, autsajder pri vrhu tabele. U svedeno-prijatnoj zvučnoj slici u kojoj dominiraju klavir, bas i kahon (vrsta peruanske udaraljke na kojoj svirač sedi), ističe se Solusovo ležerno repovanje mestimično obogaćeno ženskim vokalima i duvačima koji sveukupno doprinose žanrovskoj zbrci koja uglavnom ne liči ni na šta, ako u priču ne uvedemo kliničke slučajeve s one strane bare kao što su pokojni Vesli Vilis (jednoobraznost) i Denijel Džonston (umilna naivnost), mada Miki, poput svog najdirektnijeg muzičkog pretka Ramba Amadeusa, čvrsto drži uzde u svojim rukama, pa tako u zaključnoj Mrtav je Johnny, deo koji podseća na minimalističku Last Poets tribalnost biva smenjen spektakularnim omažom Kosi. Uvek u postžanru i prilično hiperlinkovan u svojoj lirici, Solus uspeva da od analogne stvarnosti iznedri prijemčivu sliku, željnu komunikacije, eonima daleko od diktata političke korektnosti, usiljenosti, štekanja ili nekog četvrtog zgrčenog preduslova kvalitetnog življenja, koji elegantno bivaju zaobiđeni kao prazni (demagoški) konstrukti zarad bogate poetske berićetnosti onoga što je već pri ruci. Na taj način, Miki prevodi stvarnost na svoju stranu, i uz tog neočekivanog saveznika lagano postiže pobedu nad kičastim glamurom i ispraznom šljaštavošću koja nas sve zajedno na ovom nesrećnom prostoru već predugo okupira, držeći uvek prisutnu čašu žuči daleko od svojih usana. Time ključna odlika njegovog izraza postaje sloboda, i ona “od” i ona “za”.

Ne insistirajući na uspehu u smislu zaokruženosti, Solus može da se pohvali sličnim uspehom i u liričkom obračunu sa popkulturnim kanonom, bilo on stranog ili domaćeg/balkanskog porekla koji neopravdano dugo stoji na pijedestalima koje je nemoguće dosegnuti. Njegova muzička ljudskost diše na sličan način kao neobavezno, aljkavo kuvanje Džejmija Olivera, za koga u jednom od svojih kilometarskih tekstova iskazuje simpatiju, stižući i da se pozabavi svima poznatim likovima i toponimima kao što su Robi Prosinečki ili Novi Sad, od kojih sa lakoćom pravi simbole krhkog postjugoslovenskog mira. Upravo iz Novog Sada, u vidu šefa orkestra “Kiselog folka” pre otprilike pola decenije na scenu je stigao samosvojni KecKec kao Solusova prethodnica. Nažalost, kako se sad ispostavlja, igrao je samo “jedno leto”, baš kao i brojni evropski timovi čija su seljenja u niži rang ili tavorenja u proseku sledila nakon sezona za nezaborav, potvrđujući ono nepisano sportsko pravilo po kome je lakše doći do vrha nego ostati na njemu.

Videćemo kako će Solusov melem funkcionisati u borbi za opstanak. Do tada, Muzika za djecu i penzionere može doprineti uštedi sredstava koje stihijski trošite na lekove za smirenje i posete psihijatru. Pomaže više i od hemije i od „stručnih“ lica: verujte na reč pre nego što se uverite i sami. (8/10)

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •