fisher

Savremena muzika, po rečima Elen Vilis, prve pop kritičarke Njujorkera, još tokom sedamdesetih, izgubila je svoju subverzivnu i pokretačku moć. (Ako je ikad i imala?)

Dario Stajić

„Možda je ovde upravo tako, da se može otvoriti prostor za reprodukovanje kolektivnog otpora ovoj neoliberalnoj ekspanziji, beskonačnoj proliferaciji banalnosti i homogenizovanju efekata globalizacije. Ovde, u ovim izgorelim tržnim arkadama, okruženim policijskim stanicama, izgubljenim citadelama konzumerizma, možda neko pronađe istinu, možda se otvore nove teritorije, možda dođe do perforacije kolektivne amnezije“ – Laura Oldfield Ford (okupirani London u „Savage Messiah“)

Utvarologija (hauntologija), „ontologija biznisa“ i „tražišni staljinizam“. Povremeno se, uz ovu kolekciju kulturoloških analiza, delo autora bloga „k-punk“, produvano kroz prizmu teorije Žaka Deride i depresivna meandriranja savremenim tokovima popularne kulture, možemo, poneki put, počešati iza uveta. Bez ispuštanja knjige iz ruku

Mnogi su, čitajući knjige, izgubili razum, krenuli u avanturu razjebavanja istorije, tuđih i vlastitih sudbina. Rušenja sela, gradova, dinastija i imperija. Literatura o popularnoj kulturi, kao i sama popularna kultura, na svu sreću, ne poseduje razornu moć naspram masa. Stradaju pojedinci, i to retko i mestimično.

Dizanje i spuštanje ekstremiteta na koncertima, svetlenje ekranima minijaturnih spravica, poluprazni klubovi, u kojima nema više ni duvanskog dima, a ni komšiluk se ne žali na buku posle 23:00. Jer svi žure da uhvate poslednji prevoz, naspavaju se za posao. Ili, ako je vikend, na neku privatnu zabavu. Sve je to doživljeno i toliko puta sažvakano, da se pogrešno prepisivanje pogrešnih podataka iz pogrešne Wikipedije (recenzije), čačkanje po opcijama Sound Forgea, uz brbljanje u mikrofon i semplove dijaloga iz TV serija, sve u neredu spavaće sobe (teme recenzija), već duže vremena čine najrevolucionarnijim od svih mogućih koraka i opcija.

Savremena muzika, po rečima Elen Vilis, prve pop kritičarke Njujorkera, još tokom sedamdesetih, izgubila je svoju subverzivnu i pokretačku moć. (Ako je ikad i imala?) Svela se na rotirajuću modu, kratkotrajne trendove, mladalačko snebivanje i prenemaganje, beg od stvarnosti, veliki, pa zatim sve manji i manji biznis… da bi došla do svog, već desetak godina, najakutnijeg oblika: „utvarologije“/“hauntologije“.

Po Marku Fišeru, autotjunovani Kanije Vest voli Džejmsa Blejka, Pitera Savila. Fišer citira i Dena Beroua, novinara The Quietusa kada za hitove Džej Zija/Ališe Kiz, Keše i Flo Ride tvrdi da je u pitanju tendencija da publici priušti „pay-off“, sonični „money-shot“, „što pre i što je moguće očiglednije“ i banalnije. Dženifer Lopez u „On The Floor“ (2011) koristi delić „Lambade“ (1989 – Kaoma) u funkciji „zakopanog okidača sećanja“. „Hauntologija“ koja pesmi posuđuje na kredit „minorni krajičak zamišljene, nostalgične tuge.“ „Kao da sva žalost dolazi spolja.“ „Hauntologija“ su i Geta, Kalvin Haris i will.i.am. „There’s no time here, not any more.“ „The slow cancellation of the future.“

(Ovaj pasus, kao i ostatak, sredinu i početak teksta, možete preskočiti!) „Hauntologiju“ kao dekonstruistički pojam Žaka Deride, u svet popa, uveli su novinari NME Jan Penman i Mark Sinker. „Haunt“ (utvara) „ne znači biti prisutan. Neophodno je uvesti“ „haunting“ (koji ne izbija iz glave) „u celu konstrukciju koncepta“. Razlika između „no longer“ i „not yet“ je da ovo prvo ostaje virtuelno, a drugo, da se nešto nije upravo desilo, ali već – je efikasno, tj. deluje u smislu virtuelnog ponašanja. Ili kako sam Derida razmišlja: „Marks je mrtav. komunizam je mrtav, vrlo mrtav, i uz sve njihove nade, njihov diskurs, njihove teorije, njihove prakse. Kaže da dugo živi kapitalizam, da dugo živi tržište, ovde je zbog preživljavanja ekonomije i političkog liberalizma.“ Po toj logici, fašizam je produžio život socijalizmu, a socijalizam ovekovečio kapitalizam, a da se zapravo slabo šta osim tempa i načina umiranja, promenilo…

Najvredniji delovi su naravno o muzici. Fišer pored Deride koristi i umne i stilsko-lingvističke alatke svojih kolega Sajmona Rejnoldsa (Balard) i Roba Janga (Sibald). Tako uz mnogo mašte i depresivnog poleta, intervjuiše Caretakera/Lejlanda Kirbija („Sadly, The Future Is No Longer What It Was“). Secira Goldija, Japan i Trickija („I saw a Christian in Christiansands, a devil in Helsinki…“). Joy Division. Burial („Most of the tunes I like, I never knew what the people who made them looked like.“). Little Axe („hauntology is a political gesture, a sign that the dead will not be silenced.“)

U knjizi se pojavljuju i: The Focus Group i Belbury Poly („nostalgia for modernism“). The Advisory Circle, Philip Jeck, Black To Comm, G.E.S., Position Normal, Mordant Music, John Foxx („I lost myself in that city more than 20 years ago.“)

I u intermecima, dotiču se i druge, (lično) manje atraktivne, teme. Rekvijem neoliberalnoj Engleskoj i ostatku sveta iz veoma engleske perspektive i kišne svakodnevnice.

Za kraj još dva kratka pominjanja na teme: Junior Boys („So This is Goodbye“). „To set yourself a puzzle you won’t ever solve“ (Lenny iz „Memento“.)

Fizika/muzika čvrstog stanja i pre(d)videti. „Overlook: To look over or at from a higher place. To fail to notice or consider; miss,“

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •