Mandarina – Šon Bejker

Sin-Di i Aleksandra čine da beskrajne šale klike Keri Bredšou na račun kupovine, botoksa i muškaraca deluju kao penzionersko nagvaždanje

Kristina Đuković

I u ranijim filmovima zainteresovan za ljude s margina Njujorka i Los Anđelesa, reditelj Šon Bejker u svom novom filmu Mandarina likove pronalazi u losanđeleskoj supkulturi transrodnih seksualnih radnika. Uprkos temi, film je stekao značajan publicitet u glavnotokovskoj kulturi, i to, pre svega, zbog činjenice da je u potpunosti snimljen ajfonima i zbog prve kampanje u istoriji Oskara da se u obzir uzmu i transrodni glumci. Ipak, kakav je zaista Mandarina film?

Premijerno prikazan na prošlogodišnjem Sandens festivalu, Mandarina odskače od tipične ponude indi filmova ne samo zbog njihove pretežne naklonjenosti problemima srednjoklasnih belaca. U priči o Sin-Di Reli i Aleksandri, dve transrodne Afroamerikanke koje rade u Los Anđelesu kao prostitutke, reditelj i scenarista Šon Bejker izbegava snishodljivi pristup LGBT populaciji – umesto da ih, očekivano, predstavi kao žrtve netolerantnog društva, udahnjuje im život i ikonografsku moć po kojoj pamtimo buntovnike Telmu i Luiz, Buča Kasidija i Sandensa Kida ili Boni i Klajda.

Smeštajući Sindinu poteru za Deksterom, verenikom i makroom koji ju je prevario dok je bila u zatvoru, u predbožićnu vremensku stegu, reditelj nameće doduše labavu, ali potentnu strukturu za čitavu paletu jednostavnih komičnih situacija u autentično i dinamično prikazanom uličnom svetu krofna-barova, zapuštenih parkinga, perionica kola i veša, jeftinih noćnih barova, metro-stanica i ostalih kutaka u senci glamuroznog Los Anđelesa.

Iz saradnje s glumicama Kitanom Rodriges i Majom Tejlor, obema autentičnim pripadnicama transrodnih losanđeleskih krugova, izlazi poseban sloj ove razotkrivajuće priče o prijateljstvu. Iako se reditelj sasvim svesno poigrava seksualnim opredeljenjem svojih junakinja i njihovom svešću o različitosti u odnosu na ostale žene, obe glumice unose dozu samoironije, ali tako dozirane da nikad u potpunosti ne pređe u karikaturu. Pored očiglednog omaža skrubol komediji, upravo iz ove dobro postavljene rediteljsko-glumačke saradnje Mandarina crpi svoj najsuptilniji humor – parodiju podžanra ženskog filma. Ćaskajući o hormonskoj terapiji i razmenjujući perike, Sin-Di i Aleksandra čine da beskrajne šale klike Keri Bredšou na račun kupovine, botoksa i muškaraca deluju kao penzionersko nagvaždanje.

Prostodušan smeh koji Mandarina mami na lice gledaoca samo je drugi kraj dobro postavljene drame o prijateljstvu između glavnih junakinja, koja ovom filmu daje gorko-sladak ukus realnog života. Kao u filmu Telma i Luiz, i ovde vešto pozicionirani oponenti u vidu konkurencije bioloških žena, mušterija šibicara, licemernih porodičnih ljudi i nepouzdanog makroa, predstavljaju samo pozornicu na kojoj dve antiheroine jedna drugoj razotkrivaju da li su i koliko, ne žene, već pre svega – ljudi.

Mandarina svakako predstavlja dokazni materijal da je, zahvaljujući modernim tehnologijama, film moguće snimiti s daleko manje novca. Ipak, prijemčivost i kvalitet ovog atipičnog božićnog filma pre svega potiče iz nečeg mnogo tradicionalnijeg i starijeg – uverljive priče o neobičnom prijateljstvu kakvu nose Ponoćni kauboj i Strašilo i prostodušne komedije kojom i dalje pleni Neki to vole vruće.