mad

Daleko više od raskošne/inovativne produkcije i muzičkog izraza. Bombastične frizure i zlatni vremenski period osamdesetih – spajaju nebo i zvezde kao što su Bow Wow Wow, The Smiths, A Flock of Segulls, INXS i New Order

Dario Stajić

„Just don’t call it ‘new wave'““ – Daniel Miller (Mute Records)
„‘We are the World.’ The title alone says something to you.“ – Nick Rhodes (Duran Duran)

„Mad World“ (pesma Tears for Fearsa) i „New Wave“ kao moto pod kojim, članovi 35 bendova i solo projekata, opisuju kako se živelo nekada i kako se živi sada. Nekad svesni i odgovorni, usled razorne moći nuklearnog arsenala i hladnoratovske podele, danas ne vidimo kako nam internet ruši golu egzistenciju.

Teško je skopčati da su ABC, Duran Duran ili INXS izašli iz priče sa punkerskom pozadinom. Ali ako se uživite, opustite, ako vam to pođe za rukom, verovatno će i čitanje ove knjige proći glatko i bez velikih unutrašnjih potresa, dilema i posledica. Niste valjda toliko naivni da poverujete u istinu?

„New wave“ je, iz uprošćenog, anglo-američkog ugla gledanja na istoriju stvari, stvar istorije. Stilski – nastao na muzici Bowieja, BBC emisiji „Top of the Pops“, održao se zahvaljujući britanskim muzičkim časopisima i MTVju. Gušenje poslednje moguće pobune protiv establišmenta i monetarno potkusurivanje i uprošćavanje odnosa na sceni, dodatno gube na težini od ionako labavog kulturološkog i geopolitičkog značenja popa. U tom smislu, danas se o ovom fenomenu govori, uglavnom jednodimenzionalno i sa izvesnom dozom razvodnjene nostalgije. Sećanje preživljava najvećim delom zahvaljujući prihodima od tantijema, reklama i autorskih prava, koji dolaze uglavnom sa druge strane Atlantika. Tamo, naime izvesni interesi i dometi još uvek postoje. Ili u prenesenom značenju: Morrissey se konačno smirio uz ljubavi svoga života: Nancy Sinatru i Pamelu Anderson.

Autorski par Majewski/Bernstein, pekli su zanat i sticali iskustvo u magazinima Teen People, Entertainment Weekly, Hollywood Reporter, Rolling Stone i the Face. Reputacija, ali i kriza, sigurno pomažu da za intervjue u kojima pitanja nisu navedena, dakle intervjue u formi kratkih monologa, za sagovornike pridobiju gotovo sva značajnija imena. Opravdano izostaje Ian Curtis (Joy Division). Neopravdano Philip Oakey (The Human League). Umesto njega o istorijatu nastanka benda priča Martyn Ware. Da bi nastavio u sledećem poglavlju o Heaven 17 i British Electric Foundation. Slična je i situacija sa Depeche Mode o čijim je počecima najpozvaniji da se ispoveda – Vince Clarke. Posle DM slede naravno Yazoo.

Lista zastupljenih zvezda i dalje deluje impresivno. Jedinu senku, na nju i iz ko zna kojih razloga, bacaju pojave The Waitresses i Animotion. Ali i to je stvar, već pomenutog ugla posmatranja, t.j. percepcije. Možda su i neki viši interesi, ili lični senzibilitet u pitanju.

Jonathan Bernstein ipak ne krije, naročito u uvodima u storije, odbojnost prema izvesnim likovima i delima, Howarda Jonesa ili The Smithsa, npr.. Da bi pred kraj knjige razotkrio svoje insajderske vrednosti i vrline, odličnim kratkim rezom karijere nekadašnjih sugrađana: „Simple Minds were never cool, not like the fey, jangly bands from the West End of Glasgow who recorded for Postcard Records.“

S druge strane, i Lori Majewski, u trenutku visprene iskrenosti, za Thomasa Dolbyja kaže: „Science was never my favorite subject.“ Ili oštri pogled i pero, kad za klipove benda Devo, konstatuje: „Hard to believe that MTV, now a playground for reality-TV smut, was once the home of such edgy cultural commentary.“

Znalački odrađeno, na skupom papiru ostaju tragovi prstiju. Iako bi mnogi verovatno želeli da je krajnji rezultat drugačiji, sređeniji ili fokusiraniji. Zbrka je, na neki način i lekovita, jer „američki bendovi koji žele da zvuče kao da su britanski, britanski kao nemački, a nemački koji žele da su roboti“ i dan danas mogu da se čuju na svakom sokaku. U originalu, semplu, reprodukciji, obradi ili klici neke „nove“ ideje. Sad smo, bar sigurni, da ništa ne mogu da promene. Pokrenu. Zaustave. Sigurni?

Koliko socijalni i društveni angažman, mimo, pa i unutar zgrada vlada i velikih koncerna, inače, dobacuje, vidimo na primerima Smithsa i Dexy’sa. Delimično samouništenje, mitologija, mitomanija i potpuno zadovoljstvo. Ili kao kad Peter Hook (JD, NO) sa ponosom kaže: „it was punk; it was chaotic; it was wild; it cocked a snoot, a we say in England. We were happy – even when the records went down the charts, we were happy.“

Podeli s drugima