Ljubljenje i rukovanje


Ovaj tekst je objavljen na blogu miljalukic.blogspot.com 24. oktobra 2009. Umesto Medvedeva, sad je u poseti Putin, a umesto Bajdena nedavno su nas posetili čelnici Evropske komisije. Skoro da je sve isto


Pre nekog vremena u poseti nam je bio gospodin Bajden iz bratske nam Amerike. Severne, naravno. SAD, još naravnije. Uzgred budi rečeno, kad god kažem Amerika, pomislim na Sjedinjene Američke Države. I to je u redu. Bar ja mislim. Najjači su, najveći, pa onda i treba da budu prvi.

Posle Beograda otišao je u Prištinu, i to se računa kao da se šetkao po regionu. Bar su tako javila sredstva informisanja. Pričao nešto ovde, a tamo i pričao i ljubio se. Ne tri puta, samo dvaput, kako radi civilizovan svet kad hoće da naglasi posebnu prisnost sa nekim. A mi, uvek drugačiji, onako po seljački, ljubimo se triput, ponekad nam zakače i uvo, a ako se sudarimo glavama, desi se da se poljubimo i u usta. Bljak!

Meni ostalo nekako da se ljubakam s ljudima kad god ih vidim, mada to ne mogu da podnesem. Ali, sve se nešto mislim, možda će taj neko da pomisli kako ga ne volim više, pa da se ljubimo, kao i uvek. Kad smo već počeli, nek postane tradicija. I ostade ta balava tradicija. A pojma nemam zašto. Valjda po onome da se najbolje sakriješ kad radiš isto što radi i onaj koji se ne krije – tako se i ja ljubim sve u šesnaest, a gadno mi. Čak je dotle došlo da se s onima koji su mi najbliži i s kojima imam poriv da ih poljubim kad ih vidim, najmanje i ljubim. Oni su moji, pa ne moram da se foliram kao s ostalima.

Tako se i gdin Bajden izljubi sa svojim domaćinima u Prištini, ali on sigurno ne deli moje mišljenje, pa se ljubi samo s onima koje zaista voli. A u Beogradu se silno iznarukovao. Da budem iskrena, nisam dobro ni gledala vesti (onoliko koliko sam videla nigde nije palo ljubljenje), jer sam do posla, u njegovu čast, putovala skoro tri sata, a vraćala sam se isto toliko, čak i duže. Na kraju dana bila sam kao meso koje je prošlo kroz mašinu za mleveno meso. Tako sam i izgledala, tako sam se i osećala. A i nije me posebno ni interesovalo šta je gdin ovde tražio, jer mu još pamtim izjave iz ne tako daleke prošlosti, i pre bombardovanja, i posle bombardovanja, i pre i posle svega… Čovek je jednostavno kompletan kreten. Ali, iz SAD je, pa mora da se ćuti. Uostalom, i Rimom je vladao jedan Neron, pa i Kaligula, pa i Tiberije, mada bi mu poređenje s ovim poslednjim možda bilo i kompliment.
Ljubljenje i rukovanje
Dovoljno mi je da se osećam izmoždeno što na poslu provodim plus beskonačno sati, pa povrh toga još i komentari koje moram da slušam (a pri tom se i uljudno smeškam, osmeh za tu priliku, model G6), pa šta još sve radim… I kao da nema kraja, još i Bajden. Sve je bilo zatvoreno, blokirano… Sumnjam da bi neko njega ubio, sumnjam i da bi neko pomislio da ga ubije, ali… Mora se. Još je i iz SAD, bratske nam države koja gde god kroči uvodi demokratiju i svi su srećni i zadovoljni. To najbolje znaju Iračani, pa Vijetnamci, pa Panamci, pa i mi, samo što nećemo da priznamo, pravimo se kao da nas nisu osvestili. Osmehuju se Ameri sa oko devedesetak zuba, jer prva asocijacija na taj bratski narod, bar meni, jeste ogromno belo zubalo koje blešti na sve strane. I, kao i sve veštačko, deluje malo gadno.

A onda pre neki dan dolazi jedan drugi bitan čovek, ovaj put iz bratske nam Rusije. Oni gde god kroče, tu je neko oslobođenje. Rusi nas oslobađaju, Ameri nas demokratizuju, valjda će i nama da svane i krene. Ima jedan stari vic o Rusu koji priča sa Amerikancem šta ko vozi, pa se Amer hvali kako se manjim kolima vozi po gradu, a kad ide na duži put, onda vozi kabriolet. A Rus će na to da vozi najveću, najdužu, najtežu, naj, naj, naj… volgu na kraćim relacijama (u prečniku od hiljadu kilometara), a kad ide u inostranstvo, e, onda se vozi – tenkom. Bez ikakvih pretenzija da umanjim ruske žrtve (poginulo ih je skoro hiljadu za Beograd!), ipak sam nekako sumnjičava, valjda stvar navike koju sam stekla za ovih pedeset leta, a i poučena istorijom (a tu sam stvarno bila dobra). Kad god ti Ruje nešto daju, moraju nešto i da ti uzmu. I ništa to ne bi bilo strašno niti bolno, da pritom od tebe ne očekuju da ih voliš kao najrođenije. Oni te malo j…, a ti im se zahvališ. Još da te pitaju i da li ti je bilo lepo, pa da se kompletira ugođaj. Naravno, kako da nije bilo lepo! A najlepše je što se završilo.
Ljubljenje i rukovanje
I ovaj put kolaps u gradu. Sad sam bila pametnija pa sam bila na odmoru, mada bi mi bilo lakše da se vozikam po gradskom saobraćajnom zbog Medvedeva, jer od Rusa bar nešto videsmo. Posle ćemo tek stvarno da vidimo da li smo to dobili za normalan odnos ili je bilo malo sado-mazo, ali bar dobismo nešto. Nismo više tako glupi, a i Rusi su nam mnogo bitniji – naklonjeniji su nam, imamo neke zajedničke interese, blizu su, jači su od Amera. sad ih vode jaki igrači, a i oslobađali su nas. Propustili smo drugi deo žurke da tenkovima dolaze na godišnji odmor, hvala bogu. Umesto toga, imali smo druge tenkove – dugove i Kurti i Murti. I živeli smo u blaženom neznanju, kao i svi idioti. Bilo nam je lepo jer ništa nismo znali. Najviše me nerviraju oni nostalgičari koji kukaju za najvećim falsifikatorom istorije ikada, misleći da su tada živeli u najboljem od svih dobrih svetova. Pazi, kako da ne.

Medvedev je za razliku od Bajdena imao ljubljenje u pokušaju. Rukovao se sa svima, ali nije sa svima imao i dodatni stisak ruke – to je bilo rezervisano za one s kojima je bliži. A ljubljenje je valjda ostavio za one s kojima je najbliži. Tako jadna predsednica Skupštine ne poljubi malenog Medvedeva, kaže da s Tadićem oseća veću bliskost. I ja joj verujem. Ali se jadnica toliko branila od optužbi da nije bilo primereno što se i s njim nije poljubila kao s Tadićem, da je ostavljala utisak da je silno želela to da uradi. Možda i da ga uhvati za obrašćiće i kaže bući-bući-buć. Ko bi rekao da je i ovo jedna od tema raspravi u Skupštini. Divota! Ne tako davno, Rusi su se ljubili u usta kad se vide (bljak, bljak, bljak!), pa su se manuli te navike. Valjda možemo i mi. Mada smo imali ono ruke šire u lice se ljube, pa bi ovo trebalo da je neki napredak.

Postade Beograd centar sveta! Ali neka se drži rukovanja. I neka se sam oslobađa i sam demokratizuje. Tako je najbolje. I najlakše, verovali ili ne.

Podeli s drugima
  • 1
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    2
    Shares