LEONARD COHEN – You Want It Darker (Columbia)
You want it darker. We killed the flame
Što se mene tiče, svaki album Leonarda Cohena mogao je da odradi ulogu njegovog „poslednjeg albuma“. I sada kada ovaj album ima veće šanse za to od svog prethodnika, nekako mi se čini da je glupo da ga posmatramo (samo) u tom kontekstu. Svi smo valjda provalili da je smrt smislenija kad se desila, nego kada počne da nadvija svoju senku nad nas. Jer ovo drugo, brat bratu, može da traje i ceo život, zar ne?
You Want It Darker se lepo nastavlja ne samo na poslednje Cohenove albume, već i na one pre njih. Njegova zainteresovanost za ljubav, smrt i život (možda čak i tim redom), samo se produbljuje, zauzima „druge uglove“, oslanja se na sve bujnije iskustvo, ispunjava ili ne ispunjava očekivanja koja su mladost, zrelo doba, starost kreirala…
U isto vreme You Want It Darker stiže nakon „smrti koja se desila“. Cohenova ljubav i muza, Marianne Ihlen, kojoj je posvetio So Long Marianne i Bird On A Wire, preminula je u julu ove godine. Par dana pre toga on joj je poslao pismo u kome je napisao, između ostalog, „da njihova tela otkazuju i da će i on uskoro krenuti za njom, i da ako pruži ruku može skoro da ga napipa…“.
Pogledajte samo omot… Da li Leonard spolja viri unutra (u mrak), ili je on u svetlu, i iz njega, kao iz automobila, baca poslednji pogled na mrak u kome nas ostavlja. Jer smo mi to tražili. Duhovito, zar ne? Sa cigaretom u ruci. Koliko nas još misli da je to neviđeno kul?
Taj i takav Leonard ima potrebu da nam još nešto otpeva. I samo zbog toga bi trebalo da mu budemo zahvalni.
Ako ste ga ikada slušali, onda možete da budete srećni što se poslednjih godina manuo onih jeftinih sint aranžmana zbog kojih neki njegovi albumu iz osamdesetih danas zvuče smešno koliko i gorko. Svirka je svedena, fokusirana na njegov sve-više-pričajući vokal, tek tu i tamo neka violina se otme kontroli (It Seemed The Better Way, Steer Your Way). Poput Marqueza i Cohen svoje kurve posmatra sa neizmernom ljubavlju i divljenjem, poput pastuva koji je svestan da sve što manjka u snazi može da nadoknadi u džentlmenstvu. Njegov svet se, verovatno, i dalje pomera u sloumoušnu. Sada već skoro rutinski propraćen horom ženskih vokala, koji poput nekog evergrin anturaža prati njegov rad, dajući miris radosti i svežeg stradanja njegovim žalopojkama.
Treaty, koja se ponavlja na ionako kratkom albumu (ali da ne zakeram), očigledno daje lajtmotiv albumu, svojom temom „konačnog“ izmirenja, između „njene i njegove ljubavi“. Ali tako nešto je nemoguće, jelda, i Cohen nastavlja dalje nošen onom istrom strašću da je život samo skup neponovljivih trenutaka i vreme nam dato da ih pronađemo, proživimo, zauvek pamtimo. Strast ne jenjava u Cohena.
Čak i kad došapne bogu, kao u naslovnoj temi, da je „spreman“, ne možete, a da ne osetite da se radi o još jednom začikavanju, o još jednoj najavi uranjanja u život. A ne brčkanja u plićaku smrti.
I taj utisak ne može da pokvari ni efektni hor sinagoge „Shaar Hashomayim“ čiji lelek stvara nelagodu, ali ostaje iza Cohena, kao savet o koji će se još jednom oglušiti.
Ili bih ja želeo da bude tako.
You Want It Darker. Skoro da nas zeza.
SELEKTAH: 8plusbeskraj/ 10
Odličan tekst . U moru ostalih , koji bi da (pro) svetle Koenov opus, život , muziku , ovaj je pravo osveženje. Lično sam Koeba otkrio kasno , u svojim pedesetim , verovatno onda kada mi je bio potreban . Većinu njegovih pesama sam znao u drugim interpretacijama, ali način na koji ih je On izvodio bio je retko , duboko iskren i to se prepoznavalo : u njegovom glasu, zatvorenim očima, diskretnim kretnjama tela čoveka večito u crnom. Kaže mi ćerka, a to smo kasnije i pročitali , da je sahranjen u krugu najuže porodice, tiho i skromno , onako kako je želeo . On je živeo svoju muziku . I imao sreće da sretne svoju drugu polovinu . Nigde no na Hidri , tom čudnovatom ostrvu u Egeju .