Da li je broj nominacija za Oskara garancija kvaliteta filma?


Milja Lukić

Žanr: mjuzikl

Režija: Demijen Šazel

Glumci: Rajan Gosling i Ema Stoun

Trebalo bi da poentiram na kraju, ali, kao i sa samim filmom gde je dovoljno prvih 5-10 minuta da shvatite, napisaću na početku: film je NEGLEDLJIV. Džaba maksimalan broj nominacija za Oskara, džaba silni omaži starim mjuziklima, glumcima, glumačko-plesnim parovima… džaba intelektualne, odnosno intelektualističke, odnosno idejne poente… džaba sve to kad vam se prispava u nekoliko navrata.

Ideja filma, da ne treba odustajati od svojih snova i prodavati se (finije sročeno kao – odrasti, ili što bi se kod nas reklo – sazreti) ni za šta, tek da bi se (pre)živelo, dobro je osmišljena kroz priču o zaljubljeniku u džez i potencijalnoj glumici koji se, naravno, vole. To bi bio grubi kroki filma, i na njemu se sve završava. Na samom kraju se ispunjavaju uzajamne reči junaka voleću te uvek, iako su nepovratno razdvojeni. Kad se prepriča, deluje podsmešljivo, poput voleću te do kraja života. Nažalost, i ne samo kad se prepriča. I opet – nažalost, izuzev na rečima i po nekom pogledu Eme Stoun, njihova ljubav deluje neuverljivo, mlako, hladno… S ekrana nas ne zapljusnu ni strast, ni nežnost… baš ništa. Samo reči, šta su oni jedno drugom rekli, i to treba da bude dovoljno.

Među glavnim glumcima nema nikakve hemije, iako je trebalo da upravo ljubavna priča bude lepak koji drži radnju. Ema Stoun je bila uverljiva, mada ne i sjajna, ali, kakva god da je, neuporedivo je bolja od Goslinga. Taj glumac jednostavno nema nikakvu harizmu. Iz njega ništa ne isijava. Bio bi potpuno neprimetan da ne zauzima, kao glavni glumac, onoliki prostor. Možda bi bilo bolje da je angažovan neko drugi umesto Goslinga, makar za nijansu, ali to je već teorija. Žali bože potrošene trake i radnih sati. Mada, žalije mi je sebe, što sam gledala neviđeno dosadan, isprazan film, sve očekujući da makar neka plesna tačka bude zabavna. Ništa, baš ništa.

Kao na školskoj priredbi, kad treba dati prostora svim razredima, svim odeljenjima, svim sekcijama, ovde na red priče ide red pevanja, onda opet radnja, pa malo plesanje, opet malo priče, pa pesma sa sve plesom… Nije to loš recept, da se smenjuju, ali je problem što prelaz s jednog segmenta na drugi puca po šavu. Nema organske povezanosti, kad priča neprimetno sklizne u pesmu a ples je neodvojivi deo kretanja glumaca. I Gosling sam svira! Pa šta? Za takve potrebe ljudi idu na koncert.

Ideja – dobra, bar suštinski, ali prikazana kroz intelektualističko onanisanje. Od punokrvnog filma, poput Titanika (pominjem ga zbog broja nominacija, čisto poređenja radi) i sličnih, oprostite se još pri kupovini karte. Šazel izgleda umetnost shvata kao nešto naporno, teško, dosadnoooo. Kad pomene džez (oh, džez), u startu treba da nam bude jasno kako se radi o umetnosti (oh, umetnost). Umesto puni utisaka i s temom za razmišljanje, iz sale ćete izaći razočarani.

La La Land možda nagoveštava da je Holivud – prsô.

Podeli s drugima