kongres

Metafora o tome da je šoubiznis zapravo lažan, da se vrti oko novca i licemerja, gutajući usput iskrene duše koje teže istini ima napretek i, makar tako uopšteno iznete, više nikoga ne pogađaju.

Kristina Đuković

Film Kongres privukao je pažnju domaće festivalske publike koja se još živo seća Valcera sa Baširom, prethodnog dela Izraelca Arija Folmana iz 2008. godine.

Oba ostvarenja čikaju monotoniju po kojoj je animacija ili stvar za decu, ili, ako je već za odrasle, onda je za one SF fanove i ostale filmske fah idijote. U Valceru sa Baširom gledalac je zatečen činjenicom da gleda mrtav ozbiljan, duboko autorefleksivan ratni film u kom je sve “nacrtano”. Folmanov trik u ovom putovanju po libanskim kvartovima od gelera i betona, prekrivenih “urinarnom” žućkastom bojom ratne svakodnevice je baš u tome što, iako animiran, film baš ništa ne crta – u pitanju je krajnje lična, foknerovski konfuzna, a neposredno jasno proživljena ratna drama.

Na istoj liniji – upotreba animacije iz kontre, Kongres pada budući da smena animiranih i igranih segmenata u priči o razočaranoj glumici zatečenoj u nekakvom Holivudu budućnosti u kom je sistem zvezda “uznapredovao” do personalitija sa bar kodovima koja se preprodaju kao na traci.

Nerazrađenost logike i detalja futurističkog sveta u kom se priča zbiva, te žanrovski neizbrušeni prelazi između sveta pretpostavljene realnosti i njenih simulakruma, doprinose da Kongres, već nakon prve trećine svog trajanja, šlajfuje oko tanke metafore. Da stvar bude još gora, a kako film dugo traje, Folman svoju distopiju podgreva sve izanđalijim SF matricama koje, budući izvučene iz svojih prirodnih ekosistema, deluju kao best off distopija.

Jer, metafora o tome da je šoubiznis zapravo lažan, da se vrti oko novca i licemerja, gutajući usput iskrene duše koje teže istini ima napretek i, makar tako uopšteno iznete, više nikoga ne pogađaju. Zapravo, pod teretom preširoko postavljenih pretenzija, animacija u Kongresu vremenom postaje kičerasti dodatak, ilustracija već viđenog.

Iako vizualno atraktivan, sa jakim predloškom u vidu dela tvorca Solarisa, Stanislava Lema, Kongres uspeva samo jedno – da se gledalac zaželi Zeke Rodžera kao poštene zajebancije u kojoj se nijedan junak ne žali na veličinu svoje animirane ličnosti.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •