Ko to voli fensi mesta?


Ovaj post originalno je objavljen 12. aprila 2010. godine na blogu miljalukic.blogspot.com


Nekad sam mnogo izlazila, stvarno mnogo. Ne računam ono gimnazijsko vreme kad se podrazumevalo da sam svako veče „u gradu”. Nismo imali para, nismo imali ni dopuštenje da možemo da ostanemo dokle hoćemo, ali… izlazili smo non-stop. Moje uže društvo najviše je volelo da filosofira o svemu i svačemu. Ponekad je to bio suštinski smisao života, ponekad ocene, ljubavne teme obavezno (podrazumeva se), smejali smo se svemu i svačemu, a mnogo se pričalo i o tome šta se sluša i čita. Najzanimljivije mi je bilo šta ko čita. Ako ne znam naslov knjige, a još ako ne znam ni pisca, sutradan sam već prekopavala biblioteku i čitala i po ulici samo da bude što brže. Svaki slobodan trenutak knjiga mi je bila u rukama. Sigurno je bila i njima jer, kako bismo inače mogli da diskutuju o onome što im je nepoznato, samo što su se krili i izigravali „jake face”. Pa bismo onda o tome pričali, šta se kome svidelo, šta nije… Pričali smo i kad se vraćamo iz škole, i kad sedimo u parku, i u restoranu uz tri čaše soka i isto toliko piva, a nas po desetoro, i u diskoteci, i svuda gde bismo bili.

Da napomenem, mada je svakome ko je pročitao makar nekoliko postova s ovog bloga jasno da mi je društvo bilo – uglavnom muško. Sećam se jedne reprize Nove godine na koju me majka nije pustila, ali onda je došao Gruja i molio je da i ja pođem. Kad je mama pitala ko će tamo biti, lepo je rekao: „Samo mi, naša muška ekipa: Ljuba, Laza, Dule, Čupa, Klempa…” Kolutala je očima, ali me je pustila. To je bila mnogo dosadna repriza – osim mene, bile su još samo dve devojke, ali one su bile devojke mojih drugova, pa sam bila prinuđena da slušam o istorijatu rokenrola. Imala sam i ja momka posle, starijeg sedam godina, pegavog, debelog, koji je takođe voleo da priča o smislu života, pa se ništa bitno nije promenilo.

Ko to voli fensi mesta?

Niko od njih niti je znao niti je voleo da igra, nažalost, ali sam uspevala da ih ubacim u diskoteku, da ne idem sama. Tamo sam stekla i neko novo društvo, pa sam postala deo inventara. Stvarno ne znam da li su prilikom popisivanja i mene računali zajedno sa stolicama, čašama i zvučnicima. Naumorno sam igrala i nisam stajala. Volim, znam, lepo igram i imam energije na pretek. Kakva kombinacija za diskoteku! Laza se najviše ljutio: „Kako, bre, možeš da slušaš Boney M? Zar ti se ne smuči?” On uopšte nije shvatao da ja njih i ne slušam, samo pratim ritam. Imali smo i svako malo neke žurke. I tako, nije bilo večeri koju bih ja provela kod kuće izuzev ako žurka nije kod mene.

Kad sam došla u Beograd na studije, maltene sam odmah bila u braku i imala decu, a trebalo je da se uči, i to mnogo da se uči, i na izlaske sam zaboravila. Mislila sam da je to kraj karijere. Počela sam da idem u bioskop od jedan po podne. Pre filma sam na predavanjima, posle filma idem po decu u obdanište. Počela sam da se sastajem s kolegama u isto to vreme. Omiljeno mesto bila je Rupa, koja je sad neki fensi restoran. Šteta. Rupa je bio kafe u okviru Kolarca gde se služila najjeftinija kafa u gradu a verovatno najjača, čaj, poneko kuvano jaje i domaći sokovi. Bilo je tu i rakijice, vinjaka, vina… sve van našeg domašaja. Od gostiju samo mi, uboga šačica studenata Filološkog. Pusto, prazno, odjekuje… A onda se začuje zvonce i za tren oka se napuni. Ljudi sede, stoje, vise… kako se ko snašao. To je filharmonija i ima pauzu na probi. Onda se posle petnaestak minuta začuje opet zvonce, ali se Rupa ne prazni brzinom kojom se punila.

Ko to voli fensi mesta?

Ako se desi da se sastajemo u kasnijim poslepodnevnim satima, onda su to najčešće bili Zora, Tri lista duvana, Kolarac kafana ili Znak pitanja. Međutim, za ove dve poslednje kafane trebalo je imati para, tako da smo tamo retko zalazili. Po ovome sad ispada da su sve moje favorit-kafane zatvorene. Takav mi je ukus – ne podnosim fensi mesta, a izgleda da jedino ona opstaju. Van pameti mi je da izađem negde gde se šetka neko poznat, upravo takve face hoću da izbegnem. Ulica Strahinjića Bana ispunjava me jezom. Hoću da sedim na miru, da ispijam svoju kafu i da na miru pričam.

Da ne bude zabune – nažalost znam sva fensi mesta, i još nažalostnije, u svima njima sam bila. Naravno, to nije bio moj izbor, već je bilo ili zbog posla ili me zove neko ko to mesto voli ili se na takvom mestu nešto proslavlja. Ako mislite da je tamo klopa bolja – nije. A da je skuplje – mnogo je skuplje. I gde je sad tu logika? Tek nekoliko restorana, poput Ottima, Gastona, Hajduka… mogu da izdvojim kao prijatna, ali isključivo zbog dobre kuhinje.

Sad su mi deca velika, ali i kad nisu bila toliko velika, jedno vreme sam opet izlazila kao u gimnaziji – svako veče. Pored kafana, tu su bile i nebrojene slave, rođendani, raznorazne proslave… Mora biti da sam poludela. Sad izlazim nešto ređe, ali tempo je i dalje ubitačan.

 

Podeli s drugima
  • 33
  •  
  •  
  • 1
  •  
    34
    Shares