Josif Brodski – Razgovori i besede; Solomon Volkov (Književne novine)

---

Volkov je u Josif Brodski – Razgovori i besede uspeo da pored intelektualca Brodskog, probudi i izvuče čoveka i dečaka Brodskog, prevazilazeći akademski teren suvoparnog razglabanja o književnosti ili banalno prepričavanje anegdota o drugim piscima

---

Đorđe Kalijadis

Darežljivošću spisateljice Jadranke Milenković, nedavno sam uz njen roman dobio na poklon i knjigu Josif Brodski – Razgovori i besede (izdanje Književne novine, 1988) u prevodu Nede Nikolić Bobić. U pitanju su odlomci razgovora Josifa Brodskog i Solomona Volkova, muzikologa i publiciste, koji su vođeni u Njujorku krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina. Sam predgovor ukazuje na posebnost žanra „knjige razgovora” koje su me oduvek privlačile. Kao bibliju ovog žanra, Volkov ističe Ekermanove Razgovore s Geteom, dok se dalje pominju Kraftovi razovori sa Stravinskim, kao i upliv u kinematografiju u kojoj se apostrofira film Luja Mala Ručak s Andre.

Volkov je tokom 1978. godine redovno posećivao predavanja Brodskog o pesnicima engleskog jezika na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, i tu se rodila ideja da se napravi knjiga razgovora s ovim umnim čovekom i velikim pesnikom. Osim toga, Volkov je već imao iskustvo u navedenom žanru, jer je njegova prethodna knjiga – Svedočanstva: Memoari Dmitrija Šostakoviča – prevedena na deset jezika i doživela je veliki uspeh.

U ovu knjižicu od sedamdesetak stranica uvršteni su odlomci koji se odnose na priču o Njujorku, o Veneciji, kao i sećanje na pesnikinju Anu Ahmatovu. Pored tih razgovora, na samom kraju nalaze se dve pesnikove besede povodom dodele Nobelove nagrade koje je održao u Stokholmu 1987. godine.

Kako me je intelektualna ogromnost Josifa Brodskog, snaga njegovog uma i imaginacije, prefinjena ironija, kupila od samog početka tog razgovora, zapitao sam se u međuvremenu da li je moguće doći do integralne verzije razgovora. Brzinskom konsultacijom gugla, saznao sam da je izdavačka kuća Russika 2014. godine izdala celovito izdanje. Posle nekoliko dana potrage, knjiga se našla u mojim rukama i mogao sam da nastavim tamo gde sam stao s prethodnom, skraćenom.

Šta sam saznao o Josifu Brodskom?

Dobar prijatelj mog ćaleta jednom mi je u kafani rekao kako nema puno živaca da sedi dugo s ljudima, umaraju ga glupostima, ali s ljudima kakav je bio jedan njegov pametni prijatelj, mogao je da sedi danima. Hoću reći, kad nemamo mogućnost da nam pametni ljudi prave društvo, knjige razgovora ili dnevnici prava su stvar. Sedeo sam tako s mnogim velikim umovima i genijalnim ličnostima, od Žike Pavlovića, Danila Kiša i Orsona Velsa, preko Melvila, Gombroviča, Žan-Kloda Karijera, evo i do Josifa Brodskog.

Rođen u Lenjigradu 1940. godine, sin nižeg oficira, rano je napustio školu, radio kao metaloglodač, secirao leševe, u Jakutiji pomagao geološke ekspedicije, družio se s uličarima, u Samarkandu oteo avion sa željom da stigne do Avganistana. Zatvoren u duševnu bolnicu i podvrgavan eksperimentalnim mučenjima. Kad mu je bilo dvadeset tri godine, hapse ga i osuđuju za društveni parazitizam, posle čega ga šalju u petogodišnje izgnanstvo na daleki sever, nadomak Arhangelska, gde je morao da radi fizičke i zemljoradničke poslove. Dok se družio i pio sa seljacima, noću je pisao pesme koje su tajnim putevima stizale do Lenjigrada i objavljivane u samizdatima. Neka novinarka je na ročištu, koje je prethodilo progonu, stenografski zabeležila zapisnike, pa je tako i deo optužnice kao samizdat kružio kroz književnu ilegalu. Suđenje „tom jevrejskom patuljku u pantalonama od rebrastog somota, piskaralu u čijim se pesmama nerazumljivo blebetanje nadmeće s pornografijom” glasio je deo iz optužnice.

„Ko vam je dozvolio da budete pesnik?”, pita sudija.

„Ko me je uvrstio u ljudski rod? Možda Bog…”

Od pesnika je najviše voleo Marinu Cvetajevu, Konstantina Kavafija, Roberta Frosta i V. H. Odna. Ana Ahmatova mu je bila zaštitnica. Kad su krenuli da ga proganjaju, Ahmatova je prokomentarisala: „Kakvu lepu biografiju pletu našem riđonji! Prosto da pomisliš da on lično vuče konce.” Volkov je za temu razgovora izabrao četiri ličnosti o kojima je Brodski imao mnogo toga da kaže: Ahmatovu, Frosta, Cvetajevu i Odna. I zaista su te stranice više nego inspirativne. Njegova opčinjenost Venecijom je veličanstvena, uspeo je da oživi i obogati neko moje sećanje koje je ostalo od posete tom gradu. Pogotovo mi je bila zanimljiva venecijanska anegdota o poseti Olgi Radž, koja je nekada živela u jednoj kući s Ezrom Paundom u ulici Santa Maria dela Salute. Zapravo, na tu večeru ga je odvela Suzan Zontag. Uspešnost i snaga ovih razgovora je u tome što je Volkov uspeo da pored intelektualca Brodskog, probudi i izvuče čoveka i dečaka Brodskog, prevazilazeći akademski teren suvoparnog razglabanja o književnosti ili banalno prepričavanje anegdota o drugim piscima.

Koliko me čitalačko sećanje služi, Brodskog su u svojim knjigama hvalili i Aleksandar Genis i Sergej Dovlatov, zajednički su delili sudbinu rusko-jevrejske emigracije iz SSSR, koja se obrela u Njujorku. Brodski je bio kozer, čovek šarma i vešte komunikacije. Emanuel Karer, na primer, u svojoj knjizi Limonov pominje bračni par Libermanovih koji su kao deo njujorškog džet-seta pomogli Brodskom da se etablira u novom svetu „pesnika u egzilu”. U Karerovoj knjizi je opisan i odnos Eduarda Limonova prema Brodskom. Nije ga voleo. Bila su to dva različita senzibiliteta, antipodi. I jedan i drugi na različite načine značajni kao umetnici, koji su obeleželi epohu u kojoj smo rođeni, a koja je lipsala juče. Mada, Brodski ne pominje u ovim razgovorima Limonova, jer mu verovatno nije ostao u sećanju, niti mu je bio bitan kao pisac. Na kraju, da bi se zaista upoznali s pesnikom Brodskim, najvažnije je čitati njegove pesme. Tu su mnogi od nas više nego tanki i to je ono što mi tek predstoji.

Volkov: „Vi ste me, Josife, donekle zapanjili svojom vatrenom zaštitom vašeg prava da postojite ne u ulozi profesionalnog autora, nego kao metafizička jedinka i sklon sam da poverujem u iskrenost vaših izjava. Ali ipak, u vašim iskazima nastavlja da me brine jedna protivrečnost. S jedne strane insistirate na tome da je postojanje važnije od stvaralaštva. S druge strane tvrdite da kada vam se ne piše, tad vam se i ne živi.”

Brodski: „To i jeste postojanje. A sastavljanje knjiga nije ni postojanje ni stvaralaštvo. Čak mogu da kažem šta utiče na razmišljanje slično vašem, Solomone: to je princip proze primenjljiv na poeziju. Živimo u društvu koje je poludelo od ideje da je kultura proizvod. I zato ono zahteva knjige, knjige, knjige. Zbog te igre kultura je zapala u ćorsokak. A zapravo kad stvaraš ništa ne znaš: ni ko čita, ni ko šta razume. Ili ništa ne razume? Ili sve razume? I tako i treba da bude! A ako se živi radi štampanja knjiga, tada treba svakako čitati i recenzije tih knjiga. I onda se ponašati na osnovu te recenzije. O čemu vi to? Znate šta meni lično najviše odgovara? Šta mi je najviše po volji? Sudbina antičkog autora, nekakvog Arhiloha, od čijih su stihova ostali samo repići štakora, i ništa više. Eto takvoj sudbini se može pozavideti.”