Divljaci – Dario Lonjak

Divljaci su u stvari balkanski vestern, u najboljem smislu tog žanra, mogao bi da se prikazuje i u Holivudu

Milja Lukić

Od 2. juna u Srbiji i Hrvatskoj počinje svoj bioskopski život prvi igrani film Daria Lonjaka – Divljaci. Uvodni kadrovi mogu navesti na road movie u proverenom stilu, mada ni to ne bi bilo loše, jer se već u prvoj akciji naslućuje zaplet, a i likovi su motivaciono dobro određeni i karakterno odlično profilisani. Međutim, film je u stvari čistokrvna akcija, uz humor, naravno, mada je možda preterano reći da je akcijska komedija, kako su ga žanrovski odredili distributeri.

Trojica momaka s margine: jedan blejač, jedan tek izašao iz zatvora i momak koji je postao deo trojke samo zbog toga što ima kola, pljačkaju prodavnicu kako bi imali novca da odu u Moskvu na finalnu utakmicu svetskog prvenstva u fudbalu. Ne teče sve glatko, pa se daju u beg, i umesto da uteknu goničima i pravdi, sticajem okolnosti obreće se u terorističkom kampu usred bosanske zabiti koja je, uzgred, premrežena minama.

Izuzev u Južnom vetru, nijedan film iz regiona u poslednjih više od 30 godina nije reprezentativan u scenama akcije, ali evo dostojnog naslednika.

Pohvala filmu je i to što je pun obrta, razrešenja su iznenađujuća, i tek na samom kraju sklapa se cela slika. Ukratko, film je napet, nepredvidljiv, s nenametljivim humorom i drži pažnju do samog kraja.

Kasting za glumce je odličan, još jedan veliki plus. Role za pamćenje ostvarili su Dejan Aćimović, Branko Janković i Alen Liverić – tim redom.

Kako živimo u vreme stroge političke korektnosti zbog koje ni najobičniji vic ne može čovek da ispriča a da se ne štreca da li se nekome zamerio ili će trpeti posledice (najmanje da mu kažu kako je – divljak), ovaj film ne pati od te savremene boljke, i možda je to razlog što „diše punim plućima“. A i ime Divljaci u tom smislu je pun pogodak, i, usuđujem se reći, za dva-tri koplja bolji od svog američkog imenjaka. Sve što je Stounovim Divljacima bila mana, ovde je vrlina: scene nasilja nisu tu tek reda radi, da aktiviraju adrenalin i zapanjenost – u Lonjakovom filmu nasilje ima opravdanje i određeno je na suštinski način, borbom za život; neuverljivo postavljeni likovi u Savages deluju mi još neuverljivije posle Jasmina, Zolje, Malog, Envera, Ane…

Divljaci su u stvari balkanski vestern, u najboljem smislu tog žanra, mogao bi da se prikazuje i u Holivudu.