Ja sam navijačica. Navijač je huligan. Ja sam huliganka!


Tekst je izvorno objavljen na blogu miljalukić.blogspot.com 27. oktobra 2009. godine, u vreme kad je vlast htela da nas ubedi kako je navijač=huligan, i da su oni krivi za sve


Bez obzira na neuspešno postavljene premise i na možda samo gramatički neispravnu konkluziju, ovo logičko zaključivanje sa srednjim pojmom navijač/navijačica trebalo bi da je korektno, ispravno i – poučno.

Zvali su me u životu svakojakim imenima – i bezobraznicom, i drskom, i kurvom, i seljankom, i glupačom… ima tu materijala i te kako, ali me niko još nije proglasio za huliganku. To sam uradila sama, prateći logiku onako kako su nas učili u školi i kako je valjda i validno. Jedan zaključak izvlačiš iz drugog i sve lepo treba da teče, da se slaže jedno s drugim, da nema proizvoljnih pretpostavki, već da sve proizlazi silom razuma čisto kao sunce na svet. Tako imamo izvor, pa se na njega nastavlja potok, pa on preraste u reku, pa se ona ulije u more, a ono – gle čuda – u stvari je sastavni deo nekog okeana. Sve je to u redu, i baš mi se sviđa kako može da se prati, ali – šta da radimo s ponornicama? Znam da su i one sastavni deo neke reke koja ne nestaje, teče ona tamte i vamte i sigurno je (šta sigurno – mora biti!) deo nekog vodenog sistema, ali njen tok baš i ne može tako lako logički da se prati, i to je ono što ruši tu tako lepo smišljenu logiku, što para taj džemper razuma, što pravi rupe u steni logičkog mišljenja.

Odustala sam od logike samim tim što sam uspela da napunim pola veka koliko-toliko čista u glavi a da ostanem u ovoj zemlji – jedini način opstanka je da ne veruješ svojim očima i da uvek radiš suprotno od onoga što ti savetuju. Sad, na primer, savetuju da je pametno kupiti stan, jer je jeftin u odnosu na neko drugo vreme. Možda je to, gospodo moja pametna, i tačno, ali kam‘ pare za taj „jeftin” stan? (Opet ta ponornica – beše neka reka, pa se izgubi, ali poteći će ona opet na nekom drugom mestu) I tako, u atmosferi preživljavanja po sistemu „ništa nije onako kako izgleda”, vesti slušam da bih tražila skriveni smisao, a kad nešto gledam, onda pokušam da skinem nekoliko slojeva ružičastih filtera, i nikad nisam sigurna da li sam stigla baš do kraja. Tako je to u ovoj najboljoj zemlji od svih dobrih zemalja.

Retko šta je stvarno onakvo kako izgleda i retko šta treba zapamtiti baš onako kako se čulo. Kad se neko otera u mesto rođenja, to može da bude i šaljivo, i najčešće i jeste tako, a kad mi se neki ljudi mnogo obraduju, sva pretrnem. Uh, čoveče, šta li će sad da se desi? Pa sve gledam unaokolo da mi se neka katastrofa ne sruči na glavu.

Ja sam navijačica. Navijač je huligan. Ja sam huliganka!

Ali, zato su slike nasilja stvarno onakve kakve jesu. Ti mladići koji kidaju sedišta s tribina, gađaju kamenjem i čime stignu svoje „suparnike”, tuku se i s milicijom i s „protivnicima”, a neretko i između sebe, to je slika naše mladosti. Našeg cveta mladosti. Puni snage i besa, stravično deluju. Zastrašujuće. Neka ih kazne, neka im rade šta god hoće što je u granicama dozvoljenog za takvo ponašanje, ali neka ih ne zovu navijačima!!! To je zločin. Veliki zločin. I uvređena sam do srži što to sebi dozvoljavaju. S kojim pravom, gospodo? Zašto vi mislite da imate pravo da lupetate do mile volje i još očekujete da vam se divim kako ste najzad rešili i počeli (akcija je bitna, ništa prazne reči) da dovedete stvari u red? Zar vi mislite da možete ljude da pravite budalama?

Mala ispravka: možete da ih pravite budalama, uspeva vam to, i te kako. Samo treba dugo da traje i da vam se niko ne meša. Ako uspete i ovaj put, svaka čast.

Ti isti mladići koji divljaju i na utakmicama, i pre i posle njih, to su isti oni mladići koji su se rađali u vreme najgore krize, kojima roditelji skoro ništa nisu imali da ponude dok su stasavali izuzev utešne nagrade „ma, da smo živi i zdravi”, koji nikud nisu putovali osim ako organizovano idu na utakmice van zemlje i koje ste još do juče podsticali da budu besni i obesni. Pa biste sad da im to zabranite. Puj pike ne važi – e, to ne važi, i ne može da se izbriše gumicom. Ono što ste godinama pravili, sad vam se obija o glavu, a oni su najmanji krivci. Oni su tema za plakanje, ne za raspravljanje; oni su tuga u svojoj suštini; oni su vapaj za ljubavlju i neutaživa želja da budu negde, s nekim, deo nečega, prihvaćeni, da se osećaju živima… Jer, kad su išli u školu nisu išli u školu, kad su jeli nisu jeli, kad su tražili pažnju bili su odvojeni od roditelja koji su prodavali benzin ili se muvali po buvljaku ili radili na pristojnom mestu a bez plate, osim naravno ako nisu bili u SPS, vojsci, miliciji… da li da pomenem: ako nisu bili kriminalci, ili je to već nabrojano?

E, pa i ja sam navijač! I to kakav! Ako gledam neku utakmicu, promuknem i kod kuće, a kamoli kad odem na tribine. Deca, moja rođena deca počela su da me izbegavaju – stide se „lude keve” koja navija sve u šesnaest: skače, viče, vrišti, aplaudira, jedino što ne psuje i nažalost ne zna da zviždi. Šta je ružno u gomili koja je skupljena na jedno mesto samo po principu navijanja za isti klub, koja zajednički strepi, raduje se, peva… Isto rade i pekari i mesari i lekari i akademici i studenti, i debeli i mršavi i plavi i crni i svakojaki koji su u publici. Na svakom licu razočaranje kad „naši” promaše i neizmerna radost kad zabeležimo poen, damo koš, gol, skuvamo… šta god.

Kao sasvim malu otac me je vodio na utakmice Radničkog iz Kragujevca, i mada je na samoj utakmici bilo dosadno (priznajem da jedino fudbal ne gledam, izuzev kad igra reprezentacija), sve ostalo bilo je pravi karneval. Prvo smo se spremali na utakmicu, pa smo obavezno išli peške do stadiona, usput bi se skupila poveća gomila od isprva pojedinačnih grupica, pa su se kupovale kokice, sokić… Sretali bismo tatine prijatelje, aktuelne i bivše đake, komšije, sve poznate i nepoznate iz grada, razgovarali, prognozirali ishod, neki su se i kladili pored obavezne sportske prognoze koju su već uplatili… Ma, nezaboravan doživljaj! Vraćanje sa utakmice bilo je još bolje, pogotovo ako pobedimo. Onda bismo sestra i ja ekstra dobile sladoled ili masnu pljesku koja se puši i od koje posle smrdiš na kilometar, ali nema veze, sve to zajedno bilo je baš lepo. Sad, kad god odem u zavičaj, niko i ne zna kako stoji Radnički, gledaju me kao da sam pala s Marsa kad pitam da li neko ide na utakmice. Doduše, sad su mnogo popularniji tenis i odbojka, pa na te mečeve i utakmice idu, ali to je nekako fensi. A i, što reče moj kulturni kum, „neće da se mešaju sa šljamom” na fudbalskim utakmicama. A tenis i odbojka su im nekako potaman, ipak su oni kulturan svet. Dođe mi, mada mi je fudbal najmanje deset puta dosadniji od najduže amaterske partije šaha, da odem na utakmicu sa sve megafonom, čegrtaljkama, zastavama Srbije i kluba i zvončićima oko vrata – total opremljena. Volim taj pozitivni adrenalin bilo kakvog takmičenja! Ako sam zbog toga seljanka, onda stvarno jesam najgora seljandžura. I tim se dičim.

Ja sam navijač, pardon, navijačica! To nije šala. Ako sam zbog toga i huligan, pardon, huliganka, onda sam i to. Šta fali? Volim da vičem „carevi” kad pobeđujemo i da igrače nazivam „slepcima, budalama, kretenima…” kad gubimo. Ispraznim se vikanjem kad igramo loše. I ceo dan mi je lep kad pobedimo. Naravno, najslađe je kad pobedimo Amere u košarci! Kad bi još i odbojkaši pobedili Brazil! Na miru da umrem. A vaterpolisti nek nastave da pobeđuju sve redom, nije to uopšte dosadno nikome. Naprotiv!

I kakve to uopšte ima veze sa huliganstvom? Jeste huliganstvo kad nasilje bude važnije od sporta, ali izjavama koje naši pametnjakovići upućuju u poslednje vreme, onima koji još nisu postali pravi navijači, samo će da pobrkaju lončiće u glavi – pomisliće da je to nešto loše. Zapravo, to je loše samo ovde, u zemlji među šljivama. Kad prikazuju slike na primer iz Italije ili Španije, onda opisuju „fantastičnu atmosferu”. A ovde seljaci ne mogu da naprave fantastičnu atmosferu.

Treba pogledati malo bolje ko to pravi haos na utakmicama, treba im pogledati lica. Sve su to deca, momci u punoj snazi koji uglavnom ne rade, i jedino im je zadovoljstvo da navijaju. Kad si mlad, želiš da se identifikuješ s nekim, da pripadaš nekome i da se osećaš delom nečega, za početak da usvojiš zajedničku filosofiju dok ne postaneš svoj, a šta je bezazlenije od toga da ekipica iz kraja ili škole ode da navija? Ali, ako ih u startu odbace i proglase za kriminalne grupe, zašto bi se onda i trudili da pokažu bolje ponašanje? U redu, vama nisam ni za šta potreban, gledate na mene kao na šljam, a ovi drugi momci u istom su položaju kao i ja, i oni me cene, i oni se druže sa mnom, i oni me prihvataju kakav god da sam, pa zašto bih bežao od njih!

Ja sam navijačica. Navijač je huligan. Ja sam huliganka!

Ovde nastaje preokret – pojavi se u toj grupi jedan baja koji ima drugačije ciljeve, uspeva da se nametne i onda on postaje glavni, svi ga slede. Da se pojavio drugi baja, na primer neko ko bi nešto organizovao, ponudio nagradu za trud… možda bi bilo drugačije. Oni koji veruju da se ljudi rađaju dobri ili loši sigurno jednom navijaču nemaju šta da ponude. I ne zanima ih jedan huligan, pardon, navijač. Treba ih kazniti, razbiti im glavu, držati ih u zatvoru! Treba ih kastrirati, prebiti, unakaziti, treba ih skloniti s ulice, ma s planete, najbolje da se nisu ni rodili. Bagra jedna!

A odgovor koji sledi: Razvaliću ovu stolicu zato što sam ljut na ceo svet, i mene razvaljuju na sve načine, pa nikome ništa. Kad je trebalo da me brane, nisu to radili, pa zašto da se i ja malo ne iskalim? I ne znam šta ću s ovom snagom, napunio sam se besa gluvareći po kraju. Nemam para, nemam gde ni da ih zaradim, niko me neće, nikome nisam potreban, ja sam promašen slučaj…

Ko se to usuđuje da umesto pomoći ovoj deci nudi zatvore, zabrane, kazne? Vlast. Ona ista vlast koja ih je takvima i napravila. Umesto iskupljenja pravi se da je zatečena – bože, kakva nam je omladina! Predlažem da onog trenutka kad neko iz policije pročita ovaj post, odmah dođe da me uhapsi, jer ću sad da izjavim da je POLICIJA NAJVEĆA BAGRA!!! To je ona služba koja je mlatila svoje građane kad je trebalo da ih brani, koja je prodavala drogu i na sve moguće i nemoguće načine uterala običnom svetu strah u kosti. Dovoljno sam luda da se ničega ne plašim, tako da se meni policija samo zgadila – navika iz devedesetih. U to vreme sam bila pokradena i ni na kraj pameti mi nije padalo da se obratim policiji za pomoć. Kad sam videla milicionera, brže-bolje sam se sklonila, da slučajno ne budemo na rastojanju bližem od 200 metara. Otkud znam, možda su njihova bahatost i pendrekavost zarazni. A da mi pomognu da nađem lopova? Ma kakvi, oni ne postoje zbog toga.

I zato predlažem da umesto ispoljavanja sile (oni to zovu „zavođenje reda”) milicioneri kleknu pred svakog navijača ponaosob i izvine mu se za godine torture, licemeran odnos i što su dozvolili da stvari odu tako daleko da oni nekome postanu model ponašanja. Ali iskreno da se izvine. Jer huligani lome stolice i razbijaju izloge na isti način kao što ovi njima razbijaju glave. Oni su najbolji dokaz da nasilje rađa nasilje. Jedno pitanje: Ko je toj deci bio uzor?

I još jedno: Koliko je snage u tim momcima, zar ona ne bi bila konstruktivnija i korisnija na gradilištu ili bilo kakvom drugom poslu? Pojavila bi se ponornica na nekom drugom mestu, čistija, veća, bolja, a ipak ona ista reka. Ako decu odbacimo, guramo ih u kriminal, ne sprečavamo ih da budu kriminalci. Uostalom, šta im drugo preostaje?

A navijače, gospodo iz loža, da ostavite na miru. I da ne kačite bilborde po gradu kako je navijanje super samo kad igramo protiv Francuske i kad predsednik države prisustvuje utakmici. Uostalom, ako ja nisam dobro skapirala stvari (možda mi se moždana masa smanjila od silnog navijanja), a vi zaista želite da izbegnete „divljanje huligana” i od utakmice da napravite „kulturni događaj”, onda obezbedite Tadića i za večiti derbi.

Podeli s drugima
  • 3
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    4
    Shares