hardkor

Dugometražni prvenac Kšištofa Skonečnog, koji je u Poljskoj poznat kao glumac i autor brojnih muzičkih spotova, pruža sumoran pogled na dezorijentisane (ili zauvek izgubljene?) mlađe naraštaje današnjice

Nikola Gocić

Provokativna i enigmatična priča o „očajničkoj potrazi za identitetom, o krivici, osveti, kazni i nemogućoj ljubavi“, prema rediteljevim rečima, prikazana je u formi antičke tragedije u tri čina, koje najavljuju dečji crteži sa natpisima Dan očeva, Dan majki i Dan dece.

Misterioznog (anti)junaka Marcina, u briljantno uzdržanom tumačenju Marcina Kovalčika, „upoznajemo“ u napuštenom zabavnom parku, među izvrnutim metalnim dinosaurusima, koji najverovatnije simbolizuju poremećen odnos sa roditeljima (pod pretpostavkom da oni postoje, ali o tome kasnije). Igranje sa velikim nožem, koji u jednom trenutku drži tako da mu visi iznad očiju, svakako ne sluti na dobro.

Nakon dolaska u Varšavu, namerava da ubije Polu i Oleka Vrublevskog, iz neobjašnjenih (ili neobjašnjivih?) razloga. (Možda je stari kućni video snimak talentovane devojčice nekakav nagoveštaj?) Na adresi budućih žrtava zatiče njihovu kćer Olu (odlična Jasmina Polak), prati je do diskoteke, zastrašuje njenog pratioca, odlazi sa njom na hipstersku zabavu i zajedno se vraćaju u (besprekorno uređen) stan, na razuzdan seks. Narednog jutra, na doručku se pridružuje dobrostojećem paru Vrubevlski (Agnješka Vošinska i Januš Habjor), koji su po shvatanjima (za ne poverovati) još liberalniji od majke i očuha umetnice Eme iz prošlogodišnjeg favorita kritike La vie d’Adèle (Plavo je najtoplija boja). A oni i ne sanjaju šta im se sprema…

Od samog početka, Kovalčik sigurno i suptilno gradi lik zlovoljnog, prividno povučenog mladića, ćutljivog, ali agresivnog i vrlo veštog u skrivanju „hajdovske“ strane svoje ličnosti, onda kada smatra da je to neophodno. Buntovnički šarm, kojim privlači pričljivu i hiperaktivnu Olu, sa lakoćom zamenjuje prividnom stidljivošću i ljubaznošću, kojima Polu i Oleka namamljuje u bezizlaznu mrežu. Pitanje koje odsustvom (tj. neotkrivanjem) motiva podstiče jeste da li je on čovek (sociopata) ili otelotvorenje neke više, gnevne, opominjuće i anarhične sile.

U zavisnosti od toga da li ste pripadnik „hardkor“ ili „disko“ generacije, mogao bi da bude anđeo uništenja ili anđeo spasilac. Borgman mlađi, odnosno „nihilistička verzija Posetioca iz Pazolinijeve Teoreme“ (Rob Dickie, soundonsight.org). Sablasni kosač (buržujske) porodice koja je izgubila moralni kompas. Iako su mu (slowmo) snovi transparentni, misli ostaju neprobojne, pa je o njemu teško stvoriti kompletnu sliku, a to što je gledaocu često okrenut leđima nije od naročite pomoći.

Međutim, snaga ove crne (anti?)psihološke drame dobrim delom leži upravo u Marcinu, donosiocu ništavila – proizvodu samodestruktivnog konzumerističkog društva, koje zatvara oči pred problemima, ponirući sve dublje u ambis hedonizma i patvorenosti. Preosetljivost njegovih vršnjaka i žeđ za sve jačim stimulansima definišu scene provoda (i uživanja u porocima), koje uprkos zagušljivosti deluju kao kratki predasi od preovlađujuće, neugodne i podmuklo napete atmosfere.

Smelim kombinovanjem različitih uticaja, dugih i dinamično montiranih kadrova, igrane sa kvazidokumentarnom formom, i eksperimentisanjem sa estetikom video spotova, Skonečni i DP Kasper Fertač, koji je takođe debitant, stvaraju vizuelno sveden, ali intrigantan film, ispod čije mirne površine kao da tinja nekontrolisani bes. Beživotnim sivim i plavičastim tonovima oslikavaju svet koji polako nestaje pod pritiskom onih koji bi „radije goreli nego se smrzavali do smrti“ – svet revoltiranih. Značajnu ulogu reditelj poverava i žanrovski mešovitom saundtreku, tretirajući ga kao esencijalni dodatak  scenariju… i društvenom komentaru koji daje.

Podeli s drugima