gonjasuficallus


Kao i u slučaju brojnih muzičara koje volim, i Gonjasufi je sam svoj zvuk, svoj stil, svoj fazon, da mu je teško da od toga pobegne, a ne izneveri nas


Slobodan Vujanović

Ako ste svoje uši školovali tokom devedesetih, onda ste sigurno u nekom trenutku prošli kroz Trickyjevu transformaciju od barda hip hopa u postmilenijumskog bluzera čiji je unutrašnji raspad sistema reflektovao pukotine svetskog društva koje će početi da pupe od najn-ilevena naovamo.

Gonjasufin debi A Sufi And A Killer je od samog početka lepo primljen u našem domu (ne samo zato što je polupijana Žozefina polusama đuskala u pet ujutru na njegovom nastupu na EXITU-u). Taj šmirglom isproducirani miks psihodeličnih bluz patrljaka, ako zanemarimo doprinose Toma Waitsa i Trickyja pomenutom „žanru“, doneo je muziku kakvu nikada do tada nisam čuo. Razlupao je moje uši kao lubenice. Naredna izdanja (onaj remiks album i mini-album MU.ZZ.LE) više su se vozila na mojoj ljubavi ka prvencu, nego što su sama uspela da nešto bitnije doprinesu. Rezon je bio – što više Gondže, to bolje za mene.

U međuvremenu, niko nije postao kao Gonjasufi. Te se njegov „pravi, drugi album“ morao čekati.

Kao i u slučaju brojnih muzičara koje volim, i Gonjasufi je sam svoj zvuk, svoj stil, svoj fazon, da mu je teško da od toga pobegne, a ne izneveri nas. I u takvoj jednačini teško je izaći sa novim i interesantnim nepoznanicama, a ponavljanjem produbiti naše interesovanje. Ali Gonjasufi u tome uspeva. I zato je Gondža car!

S obzirom da Callus ima čak 19 pesama sličnih dimenzija (samo Shakin Parasites sa 6.26 minuta traje skoro troduplo duže od drugih pesama) isprva ćete imati ozbiljan problem da svaku od njih izdvojite iz šuma/e i majstorski se nauživate u njoj. Struganje, Gondžin distorzirani i prebijeni vokal, izmodulirani ritmovi, Waitsovska prepadanja, oderani trip hop… dominiraće kao utisci o svim pesmama i celom albumu. Ali nije tako.

 

 

Callus je zbijeniji album od A Sufi and A Killer, i na prvih nekoliko slušanja manje pop, ali nam prikazuje Gonjasufija u daleko raskošnijem svetlu. Paradokslano, Callus uspeva da bude pitkiji album od debija, a da pri tome zvuči triput zajebanije od njega.

Idemo redom.

Your Maker. Prljavi motorični bluz. Zamislite da Seasick Steva siluju.
Maniac Depressant. Udara po istim kantama, ali više radi na (trikijevskoj) tenziji.
Afrikan Spaceship. Gondža pronalazi Nintendo sa istrošenim baterijama. I opšti sa njom. Melodija u refrenu i Mali bluz u finalu.
Carolyn Shadows. Ambijentalnije i jezivije, u istom prostoru.
Ole Man Sufferah. Počinje kao saundtrak nekog trilera, završava se kao nežna, dementna uspavanka.
Greasemonkey. Intermeco. Orijentalna minijatura.
The Kill. Svi albumi Davida Lyncha u jednoj pesmi.
Prints Of Sin. Jasnija hip hop struktura, ali Last Poets beskućni vajb.
Krishna Punk. Kao kad se Tricky dohvati obrade The Cure, samo kurcoboljnije.
Elephant Man. Skoro kao oni BBC workshopovi u koje se kunu mladi elektroničari.
The Conspiracy. Gondža u kruner izdanju. Uprkos Neubauten arhitekturi.
Poltergeist. Folk. Witchfolk?
Vinaigrette. O ovome je teško pričati, a ne spomenuti Trickyja, omaž i Brand New You’re Retro.
Devils. Gondža Inch Nails.
Surfinity. Najjezivijih tri minuta i deset sekundi svakod Lynchovog filma.
When I Die. Sinitisajzeri su uneli najviše topline i emocija. Mogli bi da kažemo da je u pitanju balada.
The Jinx. Gondža u svom najprirodnijem izdanju. Ljuti se i boli ga.
Shakin Parasites. Saundtrak svih filmova koje je Nick Cave saundtrakovao sa Warren Ellisom, a zaboravio da pridruži Gondžu. Bio jednom jedan bend, zvali su se Earthling. Druga priča…
Last Nightmare. Nežno se odjavljuje. Karavan gladnih pasa i probušenih konzervi vuče se za njim.

Iscedio čovek dušu kao drenovinu.

SELEKTAH: 9/ 10

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •