Feniks – Kristijan Pecold

Iz čvrstog zagrljaja melodrame i noara, Daglasa Sirka i Hičkoka, Feniks izlazi kao redak i hrabar primer među filmovima o posleratnoj traumi koji se preživljavanjem bavi kao ekvivalentom potrage za sopstvenim glasom

Kristina Đuković

Uprkos svojoj ograničenoj distribuciji, novi film nemačkog reditelja Kristijana Pecolda, Feniks, sublimira značajna pitanja koja se rađaju u senci masovnog talasa migracije čiji smo svi svedoci – pitanja mogućnosti otpočinjanja novog života i rekonstrukcije sopstvenog identiteta u stanju kolektivne traume.

Kada se pevačica Neli Lenc vrati iz nacističkog logora u razrušeni Berlin, ispostavlja se da nije samo njeno lice to što treba da se rekonstruiše. Suprotno planovima prijateljice Leni koja za nju pronalazi plastičnog hirurga i priprema odlazak u novi život u Palestini, Neli želi da obnovi svoj stari, predratni identitet. Zato se, po cenu poricanja logorskog iskustva, upušta u pigmalionsku igru sa suprugom Džonijem koji ju je, po svemu sudeći, izdao Gestapou.

Upravo u ovoj pukotini između sveta koji po instinktu preživljavanja, prebacuje tepih preko kolektivne traume, a koji oličava Nelin muž Džoni i nastojanja glavne junakinje da, kroz glumu, povrati pređašnji identitet, Kristijan Pecold pronalazi teren za hičkokovsku misteriju. Kao u Vrtoglavici, spoljne okolnosti u filmu Feniks predstavljaju samo nepouzdani libreto za pokretanje lavirinta uzajamnih projekcija dvoje glavnih junaka. Na tako dobro programiranoj matrici odvija se potresna drama o ponovnom samootkrivanju glavne junakinje.

Komponujući priču na nekoliko punktova, Pecold stilski gradira Nelinu potragu za sopstvenim identitetom. Od klinike za plastičnu hirurgiju nalik laboratorijama zlih naučnika iz filmova nemačkog ekspresionizma, preko stilizovanih ruševina sa naprslim ogledalima koja sugerišu Nelinu raspolućenost i noarovskim senkama natopljenog noćnog kluba Feniks, pa sve do potpalublja u kom se Neli krila uoči hapšenja, prostori se, od stilizovanih i pozorišnih svode na realistične i minimalističke onako kako Neli napreduje u samospoznaji i suočavanju sa izdajom voljene osobe.

Ovaj metod raslojavanja lika od predstave do suočavanja sa surovom realnošću, sledi i Nina Hos, dugogodišnja Pecoldova muza, u građenju lika Neli. Čitav niz Nelinih transformacija – od skidanja zavoja posle operacije do farbanja kose i uvežbavanja rukopisa – Nina Hos iznosi kao priču o glumi u smislu oslobađanja od suvišnih ukrasa dok se ne dođe do potpune identifikacije lika i osobe koja ga tumači. Tako Neli, glumeći nekadašnju sebe po instrukcijama muža koji misli da predstavu drži pod kontrolom, zapravo uči da se oslobodi viška interpretacije i, poput feniksa iz pepela, konačno izdigne iz svih verzija predstave u sopstveni život.

Iz čvrstog zagrljaja melodrame i noara, Daglasa Sirka i Hičkoka, Feniks izlazi kao redak i hrabar primer među filmovima o posleratnoj traumi koji se preživljavanjem bavi kao ekvivalentom potrage za sopstvenim glasom. A to je nešto što, i u manje ekstremnoj svakodnevici, lako gubimo iz vida.