Fatalna

---

Ne izlazim ni sa sobom iz tog vremena, izašla sam iz te Radice odavno

---

Radica Milovanović

Zvoni mi pre neki dan mobilni telefon, poziv s nepoznatog broja. Pomislim da je pobrljavio pametni telefon pa ne pokazuje broj, i javim se.

– Jel’ to Radica?

Upita me muški glas.

– Da, izvolite.

Pomislih, možda je klijent za astrološku konsultaciju.

– Ćaaaaoooo

Otegnu mu se glas, ili je naglasak, ili oba, ne znam.

– Ćao, ko je to?

– Ne možeššš da se seeetiš, a?

– Ne mogu.

Majko mila, ovakve razgovore nisam vodila od srednje škole!

– Ajde, prooobaj da se setiiš. Ko te najviše obožavaooo kad si bila mlada?

Ao, ao, aooooo, zvoni mi u glavi. Jel’ mene neko ovo zajebava? Drugo, ja sam još mlada, u glavi, šta sere ovaj.

– Mnogo njih me je obožavalo, i ne znam ko si ti.

– Ihhhhhhhh, sad se praviš važna. A meni si obećala da ćemo da se vidimo još tada.

– Kada – tada?

– Devedeset i šeste.

– Pljas, pljas, pljas po čelu!

– Ma, ko je to? Nemoguće da sam tada bilo kome šta obećala jer sam živela u vanbračnoj zajednici.

– Eeeee, jesi, ali meni si rekla da ćeš jednom da izađeš sa mnom.

– Nemoguće!

Ja ne izlazim ni sa sobom iz tog vremena, izašla sam iz te Radice odavno.

– Iiii, šta ima novo kod tebe u životu?

Hoće da sazna da li imam nekoga, jelte.

Nastavlja on, sve onako švalerski, s otezanjem i maženjem priča. Prekinula bih ja odavno razgovor, al’ mi bilo zanimljivo da čujem ko to drka na mene dvadeset jednu godinu.

– Paaa, jel’ se sećaš gde si radila te godine?

– Sećam se.

– E, pa, Pera ovde!

– Koji, bre, Pera?

– Ajdeee, kao ne sećaš me se, a ja sam te najviše voooleo.

– Ne sećam se, majke mi, a otkud ti ja pade na pamet posle toliko godina?

– Sanjaaao sam te više puta!

Jao, sve zamislim kako me mukica sanja pa ujutro šlajfarica, jebote, al’ sam fatalna riba!

Skapiram ja ko mu je dao moj broj iz razgovora, ali Pere ne mogu da se setim, pa me ubi.

Završim ja razgovor s njim, onako arogantno i malo bezobrazno. Ali namestio mi se u pogrešan dan. Bila je očeva godišnjica smrti i spremala sam se da idem u crkvu.

I mislim, posle, na koliko ljudi u životu ostavimo traga, a nemamo pojma.

Sve u svemu, Pera onaniše na mene dva’es’ jednu godinu, a ja to pojma nemam. Ko zna koliko mu je snage trebalo da me mukica pozove, a ja ga oduvah. Možda je popio da se okuraži da me pozove, možda sad pije što me opet neće imati. Možda će pesme da piše…

I vrlo verovatno da neće više drkati na mene.

Doduše, on je drkao na klinku mene, a ne sad ovu. Iako sam, realno, sad bolja riba!