ema

Eksperimentalno o „eksperimentalnom“

Marko Nikolić

U jednom od povremenih napada griže savesti da sam možda nepravedan prema nekim izvođačima,  iako me njihova estetika iskonski odbijala kao “not my cup of tea”, negde tamo na prelazu između dva milenijuma od jednog bivšeg poznanika sam ćapio disk s najvećim hitovima Bjork, držeći u malom mozgu jedno usiljeno RTS gostovanje Kaje Žutić u kome je naša nekad mlada glumica Islanđanku hvalila na sva usta, što bi se reklo. Eksperiment nažalost nije uspeo, na Bjork mogu samo da naletim na VH1, ali nikako i da je sam pustim.  Disk stoji već decenijama na istoj polici, zgrčen u liniji sa svojom plastičnom braćom i sestrama, strpljivo čekajući da se njihovi vlasnici jave (a znam da neće) pre nego što završe pored kontejnera – kao većina kaseta koje su pre neku godinu nestale za otprilike minut pošto su ostavljene u nekoliko kutija od patika i zatim najverovatnije završile na nekom od buvljaka. Bilo je tu dobrih stvari, ali ne žalim, princip posedovanja duhovnih dobara je, što se mene tiče, digitalno poništen – više sam radoznao kakva im je sudbina.

Lekcija je naučena – ne dovodi svoju slušalačku intuiciju u pitanje! Ta zapovest lako je primenjena na slučaju Erike zvane EMA kada se pre neku godinu pojavio njen album čiji je omot bio ukrašen njenom plesnom egzaltacijom, a vrat lančićem sa kog je visilo njeno ime. Pomislio sam u sebi “bljak!” i preskočio skidanje, te kao pravi digitalni lovac i sakupljač, digital redneck nigga (mada je crnja rednek samo figurativna mogućnost, osim ako ga demokratski ne išibaju po vratu, što je više demokratska praksa nego mogućnost), kliknuo dalje.

Na skoro nečuveno, uz samo jedan (OK, dva) jutjub klip(a) u memoreksu, EMA me podseća na Peaches, Yeah Yeah Yeahs, Le Tigre i onu mučenicu u drhtavici kojoj ni za dva veka trajanja spektakularno tipičnog britanskog smeća u obliku pesme nisu uspeli da ubodu ime (i ja sam ga zaboravio) – sve odreda alt. mainstream likove prema čijem sam opusu ili ambivalentan ili me blago iritira njihovo upinjanje da se ostavi utisak “različitosti”, iako za to realno nema materijala (nešto kao stavljanje pod znak pitanja vudialenovske premise Girls – o čemu se ovde zapravo radi i zbog čega uopšte pratimo ove junake? Naravno, to ne važi za sve sekunde koje svojim prisustvom uveličava Ray, najrealnija TV pojava još od Alfa!). Jasno, kul je nemoguće definisati, ali u 19 od 20 slučajeva tu ni nema nekog sadržaja vrednog pažnje. Kulu se diviš, ne promišljaš ga, pa makar se do sutra tripovao da si kritički nastrojen, više bi voleo da si kul, tj. prazan, “leader not follower” rezon. Istini za volju, nema tu Smileyeve “I penetrate the shit that you love to hate” ambicije, već preliva “tursko groblje” sentiment, uz blentavi smešak pri streljanju bezvrednih/virtuelnih gomilica savremene umetnosti pogledom. Ekološki nes(a)vesno, ali jebiga… Danak življenja u virtuelnoj državi, uz posledice proživljenje mladosti pod sankcijama i NATO agresije.

Devojka iz Južne Dakote je pre upuštanja u noise folk solo avanturu terala drone folk (!) u jednom bendu. Kaže da se na ovoj ploči bavila digitalnom komodifikacijom. Odlična ideja… Not! Čuj, neko komodifikovan se bavi komodifikacijom. Buntovnički eskapizam ___________________ (prostor za debatu o tome šta je punk). S druge strane, naslov albuma je realan, sviđa mi se, baš kao i naslov debija Bjork… No…

…Uspeo sam u naumu da napišem recenziju albuma a da ga nisam ni preslušao.

Podeli s drugima