joe

Filmom „Džo“, američki reditelj, scenarista i producent Dejvid Gordon Grin vraća se temama i stilu sa početka svoje karijere, nalazeći srodno zaleđe u romanu pisca južnjačke gotike, Lerija Brauna

Kristina Đuković

Iako je Grin široj publici postao poznat kao izvršilac radova na jednoj od standardno dobrih komedija producenta Džuda Apatoa, Ananas ekspres, ovaj mladi reditelj je već tada za sobom imao nekoliko filmova snimljenih na brižljivo odnegovanoj i duboko ličnoj poetici. Već njegov prvenac iz 2000. godine, Džordž Vašington, stekao je kultni status među ljubiteljima nezavisnog američkog filma.

Ovim filmom Grin se vraća svom umetničkom kredu – temama odrastanja odbačene, zanemarene ili dece prepuštene kolotečini na američkom jugu, scenaristički oblikovane kao marktvenovske avanture na savremenom, postindustrijskom pejsažu. Iako je Grinova poetičnost s pravom poređena sa ranim Terensom Malikom, on je kombinuje sa neposrednim i sirovim elementima koristeći lokalnie naturščike, autentične lokacije čiju prljavštinu, rđu i zapuštenost vaja u scenografiju za uverljivu savremenu dramu.

Moguće je da je nedavni veliki uspeh HBO-ove serije Istinski detektiv, prozvane južnjačkim Tvin Piksom, kao i filma Zveri južnih divljina koji močvare Nju Orleansa posmatra kroz okvir magičnog realizma, podsetio u međuvremenu zalutalog Grina da je u oba slučaja, a posebno u potonjem, posredi upravo njegov teren – mračna, južnjačka priča posmatrana iz ugla ekscentričnih junaka ili upuštene dece.

Film Džo upravo se bazira na ukrštanju i sudaru ove dve vizure – bivšeg robijaša Džoa koji pokušava da ostane sa ove strane zatvorskih zidova i prerano odraslog dečaka koji pokušava da othrani porodicu uprkos ocu alkoholičaru. Tačka koju je naslovni junak već prešao bliži se na putu neiskvarenog dečaka u kome još tinja vera da se radom i trpljenjem može pobediti svakodnevno nasilje.Upravo susret sa dečakom kome pokušava da postane primer, Džoa dovodi u iskušenje da ponovo uzme zakon u svoje ruke, što Grinovu dramu podiže na antički nivo.

Stilski najsličniji ranijem Grinovom filmu Undertow, i Džo je priča o savremenom Haklberiju Finu čije su avanture vremenom postale daleko surovije, a autoriteti i modeli odrastanja sve dvosmisleniji. Iako se oba filma gledaju kao realistične drame, oba sadrže zrnce poetičnog, melanholičnog nasleđa Terensa Malika, ali i nadrealnu, magičnu jezu Noći lovca, jednog od najlepših primeraka južnjačke gotike na filmu.

I baš kao što se Grin filmom Džo vratio sebi, slično se može reći i za Nikolasa Kejdža u naslovnoj ulozi koja nosi nešto od topline autodestruktivnog junaka iz Napuštajući Las Vegas, te ikoničnosti antiheroja iz neonoara Red Rok Vest.

A za mladog Taja Šeridana koji je pre dve godine, i u filmu Leto na obalama Misisipija, maestralno odigrao ulogu dečaka jataka koji model odrastanja traži u antiherojima, može se reći da je pred nama novi Leonardo Di Kaprio. Posebno treba istaći ulogu oca alkoholičara za koju je Grin, po svom ranijem običaju odabrao autentičnog, lokalnog beskućnika, Gerija Poultera koji je preminuo pre nego što je film prikazan.

Džo i najbolji Grinovi radovi provaljuju šifru dela Marka Tvena, Trumana Kapotija i Harper Li – drevnu, doduše lokalnu legendu da čovek nije nastao ni od Boga ni od majmuna, već jednostavno od deteta.

Podeli s drugima