Druga šansa – Susanne Bier

Ko god se zabrinuo posle gledanja filma „Ljubav je sve“, da je danska rediteljka Susanne Bier počela da priča priče za laku noć može da odahne

Kristina Đuković

Film Druga šansa koji je prikazan na nedavno održanom FEST-u, nadmašio je čak i genijalni Posle venčanja, koji uvek ima neko zrnce meditativnosti previše. Piscu ovog teksta, najzanimljivija evropksa autorka posle Vere Hitilove i Kler Denis, iskoristila je i sama drugu šansu. Ali, mala digresija.

Ni za romantičnu dramu sa Pirsom Brosnanom ne može se reći da je loš film. Pogotovu u svom podžanru romanse u kojoj razočarane žene u godinama iz stabilnih ekonomsko-društvenih, a propalih emotivnih habitusa nalaze ljubav u neameričko/mediteranskoj vukojebini gde ne moraju da briju dlake. Pre nego što sasvim osudim ovaj podžanr, treba se podsetiti da je imao svojih vrhunaca – i dalje nenadmašan Daglas Sirk sa svojim remek-delom All that Heaven Allows. Ipak, valjda su svi koji su imali priliku da se upoznaju sa neobičnim rukopisom čuvene Dankinje očekivali nekakav drugačiji zaokret, pa je i Ljubav je sve potcenjen.

Druga šansa je, već po priči o idiličnom braku policajca i njegove supruge kojima naprasno umre odojče, pravi predložak za ovu autorku koja pronalazi fabričke greške u stopostotnom pamuku gradeći na njima hidrocentrale koje propuštaju par volti više u kućne aparate naizgled čvrstih evropskih civilizacija. Dakle, da biste preživeli u svetu Susanne Bier, za početak nikom ne objavljujte da ste se venčali, a nekmoli da ste kupili kuhinjsku garnituru, kolevku za bebu ili se na vreme otkucali na poslu. Ako ste za demokratiju ili ste aktivni učesnik nekakvog lokalnog mravinjaka za poboljšanje sveta, najebaćete kao plavuša u horor filmu.

Ovakva surova neverica pri posmatranju normale koja kola ulicama svetskih gradova, drame Susanne Bier štiti od pukog mlevenja u instant supu od suza. Jednostavno, ova ženska kapira dijabolične nepravilnosti sudbine i ume da bulji u njih dovoljno dugo koliko Hoking u crne rupe. Otuda i emotivan, a surovo realan film kakav je konačno Druga šansa.

Priča o dve porodice koje su, skenirano iz ugla savršenog društvenog sistema u Danskoj, potpuno oprečni primeri dobrog odgoja deteta, polazi od pukotine ne u sistemu, već u ljudskoj prirodi. Kada ožalošćenog oca, policajca i njegovu naizgled finu suprugu stavi u poziciju da nađu lek za svoju bol zbog gubitka deteta, Susanne Bier izlazi sa poznatog terena civilnog i dospeva na teren društva kakvog ga je video antički pesnik. Tako glavni junak, odlučuje da svoju sudbinsku nepravdu ispravi, kao zalog uzimajući sve preporuke koje mu je dalo civilno društvo. Međutim, rediteljka od ovog, kao i od svojih prethodnih junaka, zahteva da razume nešto mimo tog uverljivog zabrana.

Civilni čovek koji je, u proseku, ubeđen da je u pravu, na sudbinu obično gleda kao na smetnju u saobraćaju. Na njegovu žalost, pitanje šta sudbina ima da mi prigovori može i da se ne postavi, ali odgovor ćete sigurno dobiti. O tom gadnom nesporazumu je u ovom filmu reč, a Druga šansa je elegantni šamar ne samo pametnjakovićima koji dobijaju ausvajs od strane civilnog društva da određuju pravila o dobru i zlu, jer da je samo to – bila bi ovo dobra satira ili crna komedija. Već dokazano, ova rediteljka ima daleko šire domete koji se, baš kao i kod Kler Denis koja se bavi rasnom segregacijom na način koji vređa obe strane u svakom zahvaćenom problemu, tiču preispitivanja samog sebe koje ne može da apsorbuje nikakav sistem.

Unapred mi je drago što su “civilizovani” Srbi veliki ljubitelji skandinavske kinematografije. Tako da ne mogu da promaše svoju drugu šansu. Naravno, ako je prepoznaju.